Андрићево свратиште, иако не поседује суптилну помпезност палате грофа Ћана, јесте импозантна колонијална двоспратница од беле цигле чији је наткривени трем са стубовима омеђен гостинским крилом с једне и гаражним крилом с друге стране, са двоја велика врата за аутомобиле и једним мањим улазом за возило за голф и бицикле. Крећем се благо осветљеним прилазом који води јарко обасјаном улазу где ће ме учтиво поздравити мршави, сребрнокоси домаћин. Учиним благи наклон, трудећи се да моје речи не звуче нимало куртоазно, што се иначе често дешава услед прејаког узбудјења које изазивају вибрације поштовања и ходочасничке наклоности. Без обзира на идолопоклонство списатељског електрицитета, Андрићева умешност је учинила да се протокол сведе на неосетно руковање и благо промрмљану добродошлицу, док ми је учитељско тапшање по рамену показало куда даље.
Муњевитим али безболним следом радњи, затекох себе у рустикалној наслоњачи, крадомице загледан у огромну дневну собу с високим плафоном, големим клизним вратима од стакла која воде на велику, наткривену и застакљену терасу, иза које се простирала још већа површина око базена, укусно украшена и обасјана рефлекторима, окренута према плимном затончићу у којем је била укотвљена поуздана јахта. Прикладно одевен у тогу, пијаниста је лупкао по концертном клавиру у ћошку собе с многобројним каучима и коктел-столовима; на веранди, ловороносни шанкер пунио је чаше док се слично овенчана девојка кретала измедју патинастих дигиталних уређаја за слушање музичких вести с послужењем на тацнама.Отписмо по гутљај имотске лозе без оног војнични свечаног устајања, куцања и здрављења, као што сам и очекивао од човека који није гајио милитаристичке кафанске и остале пратеће социјалне навике.
Упозорио ме је унапред, у неимпровизовано сроченом и руком исписаном писму како његово сиротињско детињство и часна немаштина младалачког доба више не могу да поднесу да га описују као „господина са господским манирима“, те да му се неопозиво смучило да све што уради други накнадно тумаче трећима како је то урадио „господски“. Затим је, следећи ону андрићевски строгу и једноставну драматургију историје, мајсторово незадихано писање прешло у прецизно набрајање његових господских работа, осенчено одмереном али горком иронијом.
„Био сам слободни прељубник, неслободни зидар и министарски шпијун; био сам терориста, робијаш и контрареволуционар; био сам преписивач, фалсификатор и пљачкаш библиотека. И шта је ту, дозволите да питам, ’господски’? Додуше, на крају сам ипак добио картонског двојника што мотри испред улаза на аеродром ’Никола Тесла’ у Београду, па претпостављам да сада могу да ’господски’ носим кофере фином свету, одбијајући њихов бакшиш.“
Није ме претерано изненадила оваква јетка отвореност његовог писма. Зар може бити лако богобојажљивом атеисти да проведе живот као мучена душа, скривајући своју муку од свих па и од самог себе? Поред тога, постојао је разлог за нашу симпатично неуравнотежену комуникацију. Елем, написао сам Андрићеву биографију (радни наслов „Рашомон“), користећи се свим недоступним документима који говоре о јавним легендама што су га пратиле и тамо и овде. Као да то већ није био довољно дрзак чин, користећи своје везе у хијерархији Горњег и Доњег света, успео сам да му то моје писаније буде уручено, без икаквих церемонија, али са јасном обавезом да то ишчита, како би Виша Сила била начисто око подвлачења црте испод свих његових грешних врлина. Притиснут сопственом мудрошћу, Андрић је прочитао мој систематично анархични текст. И то пре него што ме је позвао да га посетим, као што налаже кућни ред код природно домаћинског народа, у непрестаној бежанији васпитаваног, а којем је и сам припадао. Својом или туђом вољом, више одавно никог није занимало – као што сам и напоменуо у свом рукопису, говорећи о законима људског и нељудског васкрсавања.
Не желећи да ми броји гутљаје ракије, Андрић скрену поглед ка травничком хоризонту док је ритмички куцкао по уредно сложеној хрпи папира на артифицијелно стилизованом сточићу. Вероватно је морао да склони две стоне-лампе из епохе позног барока како би изложио мој рукопис те ми тако уприличио дочек достојан мог маштовитог, бесмислено неустрашивог књижевног неукуса.
„Зашто ’Рашомон’? Зашто не ’Крвави престо’? Зар тај наслов не одсликава боље моје од давнина овековечено стање?“ Његова запитаност поприми лукаво пригушени сјај. „Или вам се, можда, мој предлог чини превише аутобиографским?“ Упиљио се у мене без имало зурења. „И ви сте човек са биографијом, зар не? А то, као што знамо, није нимало пријатан терет.“
Није поновио оно звучеће „зар не?“, скрећући поглед ка висинама оивиченим рељефно украшеним плафоном. Био је врхунски стилиста и у необавезним тренуцима усменог предања.
Слегнуо сам раменима, испуњен празнином, осећајући како се моје мисаоно биће намах претворило у астрално тело које ме прекорно посматра са безбедне раздаљине. Макар сам се потрудио да моје ћутање буде што утишаније, лебдећи ка занемелом тајанству. Веровао сам да једино ту илузију о увежбаној неповаљености могу да поделим са тим ратним и мирнодопским ветераном писане речи.
Док сам тако одбројавао у себи, чекајући да ми јунак мог текста саопшти да је чекању дошао крај, преко Андрићевог хронично непрозирног лица наједном предје враголасти смешак – попут ноћног поветарца у капели у којој се управо одвија бдење.
„Ћирићу, ви доиста нисте рођени за дипломатију“, рече срдачним тоном. Наговештај опроштаја у његовом одсутном али разговетном брундању учини да се ослободим стега родне академске груде.
„Али, господине Андрићу, ја нисам ни аплицирао за дипломатију, већ за тајну полицију“, казах покушавајући да пронађем свој глас.
„Ето видите.“ Андрић рече без прекора, ширећи руке у недостатку опипљивијег ентузијазма. „Ви не схватате када не треба правити разлику.“
„Али је зато Винавер схватао ту разлику, зар не?“, упитах помало изазивачки, алудирајући на неке епизоде у мом рукопису о Андрићевом тајном друштвеном животу.
„Он се само помирио са сазнањем да је непоправљиво различит“, рече мајстор међу првима, упутивши ми хладно саосећајни поглед који је говорио: „Млади човече, послужи се оним што ти је сервирано“.
Учинио сам то искористивши његово врло привремено, врло флуидно присуство. Ето, да и ја неког послушам, помислих уз неизговорену покорну молитву, кад зачух како Андрић проговара, с руком на устима.
„Научити неколико животних лекција на тежи начин пожељно је колико и пропустити да савладате неке друге вештине. У свакој несавршености је зрнце блаженства.“
Нисам одолео да се не препознам у његовим принципима одрастања; ионако сам већ баталио сваку могућност сазревања, у смислу стицања иметка, памети и морално непоткупљиве славе која од смртника чини тражену робу за ексклузивна уживања.
Ваљда због тога бупнух пубертетско питање.
„Какве сте снове имали у младости и да ли су се они касније променили?“
„Нисам имао никакве снове. Патио сам од несанице од матурских дана.“
Његово лице постаде непомично, мада нисам могао да замислим да се икада трзнуло или згрчило – од горушице, упале синуса, зубобоље или грешке у бријању код резиденцијалног берберина.
„Несанице у детињству одају будућег светског путника“, промрсио сам, цитирајући нечију погрешно схваћену мисао о мировању и предестинацији. Или се радило о стрејташком триповању? Речник Знаменитих Израза ће га знати…
„Хоћете да кажете да нема света без путника?“ Нисам знао да ли ме Андрић задиркује или ми ради педагошку спуташтачину. „Интересантно звучи ваша премиса. Осим ако није аксиом.“
„Пре ће бити оксиморон“, помислих у себи, гутајући кнедле и преостали гриз од непосисаног мајчиног млека.
Остајући у свом прогутаном и свареном свету, Андрић застаде у овлаш замишљеној пози, не приметивши моје шумно гушење. А онда настави у истом недокучивом расопреду речи у реченици, која је на папиру сасвим читљива али у разговору може да изазове почетничку напетост.
„Видите, ја сам у Бечу и Кракову заволео тајне наших касаба. А у нашим касабама нисам заволео чак ни Париз. Зар то није чудно?“
Андрић ме погледа као да ме је тек сада први пут приметио и констатовао моје постојање.
„Искрено, у нашем народу је врло раширено веровање да ништа није чудно кад сте ви у питању.“
Мајстор је схватио шегртско исповедање. Осмех му постаде скоро весео док је одмахивао руком као да је угледао Светог Јована у ронилачком оделу. Гест пророчанског капирања беше пропраћен не нарочито молитвеним запажањем.
„Пустите те приучене језуитске приче. Ако се много правите луди може вам се десити да на крају заиста и полудите.“
„Е, то за вас нико још није рекао. А јесу свашта говорили о вашем случају.“
„Знате, Ћирићу, свиђа ми се што ме у вашем писању не третирате као случај. Зато и можете онолико да се распричавате.“ Тргну главом у правцу оне брдовите гомиле папира на пренапрегнутом сточићу. „Не трудите се да дате дијагнозу.“
„Ја нисам лекар, ја сам писац.“ Скоро да сам запиштао у нападу поноса. Осетио сам се помилованим. Он је изабрао да ме позове, та мисао се скаменила као облак у коцкици стрипа.
„Да, али многи писци се понашају као травари и замишљају себе у поповској мантији. Проповед није прича, добро је да сте то схватили.“
„Ваше писање ме је томе научило“, признадох топећи се од захвалности.
„Ах, та литература“, први пут је уздахнуо, тако да су и зидови могли да га чују. „Она увек све поквари. Ваљда зато и опстаје. Увек ће неко пожелети да види рђу испод закопаног блага.“
Нагнуо се према мени, спретно скидајући наочаре, и широким замахом погладио перфектно зализану косу. Његово широко чело се набра тако сугестивно, зрачећи мистериозну вишезначност, да сам се малкице пресекао од страха. Ситне, округле, челичносиве очи су продирале тачно тамо где сам мислио да сам најтврђи, претварајући мој „унутрашњи свет“ у гњецаву жабокречину.
„Хајде, реците ми који је мој грех?“, упитао ме је убиствено двосмисленим тоном. Као да ми је уперио рударску лампу у лице. Овако сам замишљао префињено полицијско саслушање. Синуло ми је како му је ово исувише позната, више пута одиграна сцена у којој је увек био у истој улози – док су се иследници смењивали.
Трудио сам се да се понашам андрићевски: никада није наодмет увежбавати опуштени стоицизам.
„Знате ви и боље“, рекао сам богартовским гласом. „Ви сте једини који је премостио Дрину, и то два пута, са различитих обала“. Сада сам се пребацио у пекинпоовски фазон вестернерског отрежњења.
„Дрина није река“, чуло се како мрак проговара тик испред мог лица. „Дрина је Црвено море. Оно што је остало након Мојсијеве катаклизме.“
Андрић немоћно заврте главом и некако стужено испи још један гутљај, као да се имотска лоза претворила у кукуту. Игра се настављала, не обазирући се на правила, нити на победнике и поражене. Не, то публику није интересовало. Ова игра се састојала у посматрању њега као јединог играча који је проживео и преживео оно што је изнад стандарда обичног авантуристичког усуда.
„Пазите добро“, прочистио је грло без бучног искашљавања. „Писање није искушење већ систематско сатирање сопствених илузија које докон човек гаји о себи као узвишеном бићу.“ Значајно и нагло заћута, а онда настави равним, металним гласом.
„Био сам лојалан сваком режиму. До његовог логичног краја, разуме се. А тек ме је рат ослободио свих обавеза. Осим писања, нажалост. Ваљда ми је тако било судјено. Да ме сви осудјују, а потом ослобађају суђења – до новог процеса.“
Хтео је да звучи као да се руга сам себи али у томе није био нешто нарочито уверљив.
„После свега, барем знам ко сам и шта сам“, рекао је с уморним пркосом.
Упутих му један младалачко упитни поглед, зажарен од сваковрсне радозналости. Без икакве театралности узврати ми својим водњикавим, пренаглашено старачки укоченим гледањем у углачани под. Као да му је било свеједно хоћу ли то протумачити као његов поглед на свет и остале светоназоре лишене живота.
„Одувек сам био радник у фабрици где се производи стварност на комад. Моја предност је што сам био физички радник а не инжењер.“
„Многи се не би сложили са том тврдњом“, рекох без премишљања.
„Знате, Ћирићу,“ Андрић султанским покретима поглади подбрадак, како би што више издигао главу, „када човек стално носи чекић у руци и шрафцигер за појасом онда га људи озбиљније схватају.“
„Говорите као неко ко је платио порез на Нобелову награду.“
Имотска лоза заклокота из мене хуком океанског таласа, на чијем врху беше даска без човека, то јест сурфера. Али, ово се није дешавало у Калифорнији, мада нисам имао никаквих писаних гаранција осим Андрићевих „сабраних дела“ у ајфону који се прерачунавао у задњем џепу мојих панталона. Или је то био нови блиндирани андроид, што сам га добио уместо аванса за будућу књигу о Андрићу? Од помисли на те помодне препаметне патуљане, поче да ме жуља тртична кост.
„Ох, ништа страшно.“ Андрић прозбори као да ми чита електонску пошту. „Финансирао сам изградњу меморијалног комплекса у Јасеновцу. Било је ту скупих ствари које је требало премостити.“
„Ово први пут чујем али се у потпуности уклапа у слику коју сам исписао…Мислим да сте скоро све око себе убедили да постоји неутрални салдо. Једном, када нестане будућност, људи ће вас памтити као чаробног рачуновођу.“
Почео сам да се опуштам мимо моје добре воље. Изгледа да је то мајстору било забавно, судећи по стидљивој заруменелости његових упалих образа.
„Свиђа ми се ваше промишљање онога што никада нећете доживети. Упамтите добро ово што вам сада кажем. Свака баналност је наднаравна. Све што разумете окреће се против вас. Зато је боље бити скептик. Као што каже мој омиљени јунак:Ако ништа друго – барем ћу умрети.“
„Бојим се да ваше древне шале временом постају сувише фаталистичке“, процедих прикривајући скаредно запрепашћење.
„Будите пристојни“, укорио ме је кроз сиктави полушапат. „Бити мртав је нестварно осећање и ваља показати мало захвалности.“
„Извините због моје индискретности, али морам да вас питам нешто“, објасних своју живчану нервозу гласом у којем су се мешали цинизам и сарказам у свом хуморном заметку. „Је л’ ви то на мени вежбате корективну дипломатију као терапију коју вам је дворски лекар прописао?“
„Не разумем“, славна личност је деловала затечено. „Шта хоћете да ми саопштите?“
„Ништа ја вама не могу да кажем и то врло добро знате. Мислим да упорно ви хоћете мени нешто да поручите.“
„Ништа од вас нисам поручио, побогу. Зар поред овако дивне послуге?“
Старачки смисао за хумор уме да буде ефектан када је очуван и крепак.
„Господине Андрићу, јасно ми је да сматрате како треба да одустанем од даљег писања. Довољно сте ми сигнала у том смислу већ послали. Јесам глуп али могу да разумем генија. Макар оно што изговара у необавезном разговору.“
Андрић ме одједаред стеже за мишицу, убледелог лица и разрогачених очију. Наочаре је, негде у међувремену, намерно затурио како не би морао да види сваки бубуљичави ожиљак на мојој кожи.
„Какав неспоразум“, скоро да је крикнуо. „Таман посла. Никако не одустајте од писања. Па, ви сте тек на почетку срозавања. Зар желите да избегнете своју судбину? Има ли залуднијег начина да протраћите свој живот?“ Глас му се ломио попут вапаја неког покајника или двоструког преобраћеника. „Молим вас да ми опростите. Знате како то иде код остарелих писаца који схвате да немају право на пензију. Они тада постају огорчени као првоборци када говоре о заборављеном рату, а то је потпуно безвезе.“
И ја сам се осећао безвезе будући да ништа нисам разумео, а нисам понео речник страних израза и домаћих синонима. Претпостављао сам да Андрић неће себи дозволити да се било коме извињава, али ми је ово што сам чуо деловало сувише конфузно, нимало налик на мајсторово причање било чије приче.
„Извините, али заиста не знам шта то треба да вам опростим“, спонтано сам слегнуо раменима, не желећи да језиком облизујем горњу усну.
„И боље за вас да не знате“, климнуо је главом, посежући за својом експресионистички извајаном кристалном чашом. Након што је испио до дна, на трен је затворио очи уживајући у запамћеном укусу имотске лозе, старе и драге другарице, са којом се, због своје натпросечно телесно чулне природе, ипак ретко дружио.
„Хвала вам што мислите на моје добро, али бојим се да вас и даље не разумем.“
„Ћирићу, немојте се бојати.“, рече усрдно, са трунчицом топлине. „Ви сте мој Ћамил Сијарић.“
Сад је био ред на мене да искапим своју порцију антиквитетне ракије. То ми је помогло да одржим своју ћутњу на пригодном нивоу.
„Дешавају се овакве забуне. Пазите, не саветујем вам ја да оставите писање, него да се манете мене. Разумете сада? Писати о мени то је бескорисна тегоба. Као да удари град усред зиме. Коме то треба, за име света? Нарочито у ова ратна времена. А друга времена ни не постоје. Е, сад, у рату је све допуштено. То немојте никада да заборавите. Људи то често сметну с ума јер рат никада не престаје. И онда постају лак плен. А ја не желим да се то деси са вама.“
„А шта желите да се деси са мном?“ Усудио сам чак и то да питам уљудно ексцентричног барда.
„Желим да постанете писац“, рекао је раздрагано, зачуђен што не знам одговоре на питања која постављам. А онда му се глас чудно стврдну и зазвуча опоро, издалека заударајући на конспиративност.
„Пишите о Сребреници. Нашој књижевној Златници.“
Забленуо сам се у Андрића, полуотворених устију, час жмиркајући час трепћући, све време покушавајући да се досетим како се дише да се не бих угушио без имало метафоричности и симболизма. Нетремице ме је заглеђивао, не скидајући дискретни кез са углова усана. А затим настави да ромори готово загробним гласом.
„Важно је да не допустите да вас разапну на крст. Видите, док сам робијао упознао сам младића који је ударце својих противника блокирао главом и тако им ломио руке. Или морате тако, или да натерате непријатеља да вас потцени.“
Хватајући изгубљени дах и све прохујале слике које је моје панично дисање одувало, требало ми је времена да се саберем и проговорим сричући животињски звучне слогове као да ми је први пут. Али, нисам стигао ни до бебињег плача, кад у просторију лагано удјоше старији, укусно дотерани мушкарци и жене, зналачки одевени, очешљани и нашминкани. Андрић устаде прилично хитро, и уз отмену рутину размени предусретљиви климоглав са не мање наглашено учтивом скупином споровозних људи, док сам се ја брижљиво придизао опипавајући своје удове а потом и ваздух око себе. Чинило се да је све на свом месту, а понајвише понашање више него пристојно елегантних стараца и старица који ничим нису показивали да су ме уопште приметили. Готово да сам се осетио као неки Андрићев лик: перверзно сам уживао у својој изолованости – како сам одлучио да опишем своју ванземаљски пријатну одбаченост.
И док сам се ја замишљао и описивао и поредио са другим, далеко славнијим описима ослобођене отуђености, један румени, замашни, проћелави, и у сваком смислу добродржећи мушкарац од седамдесет и нешто година са самоувереном енергичношћу куцну ножем о своју чашу воде, како би замолио за пажњу и затим проговорио: „Узмимо се за руке и погнимо главе пред овим благословом, молим вас“. Очигледно ритуално увежбани, људи око њега складно спојише руке. Забленух се кришом у Андрића, питајући се зашто ми се наједном зноје дланови. Мајстор од писца лежерно слеже обрвама, узимајући моју десну руку у његову кошчату левицу. Учиних исто, грабећи нежно најближу руку. Следећи великог учитеља до краја, нисам попут осталих затворио очи и погнуо главу док је стамени глас громко интонирао, праћен дрхтуравим хором: „Буди присутан за нашим столом, Господе. / Буди овде и свугде обожаван. / Ове милости благослови и подари нам / да се гостимо у Рају с Тобом. Амин“.
Након продуженог, колективно трансичног аминовања, пажљиво груписана послуга унесе комплетно послужење – од закуски преко главног јела до десерта – на големим и дугачким покретним колицима, налик мобилним операционим столовима. У мору атрактивно гарнираних и аристократски пробраних ђаконија препознао сам намаз од димљене зубатице, торту од сира, цезар салату са филетима инћуна, питице од крабе уз пире кромпир с белим луком и мешавином брокула и тиквица, а све то су пратили минерална вода, пино гриђо и ледени чај по избору.
Искористио сам последњу прилику пре првог угриза у ову визију и довољно тихо упитао пријатно незаинтересованог Андрића: „Шта је сад ово?“
Мајстор ми механички поверљиво одговори, настављајући да уздржано огладнелој светини дели своју уљудну засићеност, као знак скромне захвалности за Велико Ништа у којем су га дозвали да учествује на свој јединствено диванећи начин.
„У хришћанској кући чини што и хришћани. А ви знате, као мој бескомпромисни биограф, да ја немам своју кућу зар не?“. Затим додаде проверавајући чистоту исијавајућег есцајга. „Признајем, то има својих предности. Ето, можете да испијате кафу без бојазни да ће вам се кућна библиотека срушити на главу“
„Никада нисам тако размишљао о животу великог писца“, изустих скрушено.
„Живот је за фукару“, реско прошапта мој учитељ. „ А ни смрт није за сваког.“
По први пут откако сам ступио у његову салонску пећину, коју је представљао као пријемно оделење, учинило ми се да сам разумео шта хоће да ми каже. Или је то мој празан желудац почео да размишља? Преостало ми је само да се потапшем по стомаку и сачекам прву прилику да подригнем. Знао сам ко ме је једини чуо, у нељудски моћном жамору који се претварао у хук надолазеће олује весело запомажућих гласова. За сваки случај, Андрић ми храбро намигну. Било је време да моје писање учини своје.
З о р а н Ћ и р и ћ
(припремио Д.Ј.)
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора, најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
