Nekada davno, dok ni vi ni ja još nismo postojali, a ni pra-bake naših čukundeda nisu još bile rođene, živeli su Starac i Starica uz pitomu obalu bistre reke. Nisu imali dece i nikoga da se brine o njima u starosti, i to ih je zaista mučilo, a i mene – dok pišem ovu priču – i te kako rastužilo.
Jednog dana Starica reče Starcu:
„Idi u šumu, Starče,
i poseci jedno drvo.
Spretan si – napravi mi
od njega kolevku prvo,
staviću u nju jednu granu
na meku ponjavu,
ljuljaću kolevku i
imati malu zabavu.”
Starac je u početku negodovao, ali ipak prihvati. Ode on u šumu, staro stablo poseče i napravi kolevku. Starica stavi omanju granu drveta u krevetac i – to veče – poče da je ljulja, pevajući:
„Mala grano,
štapiću moj mali,
ništa ne sme
tebi sad da fali.
Kad porasteš,
Ivan ću te zvati.
A mi sad smo
tvoj otac i mati!”
Neobjašnjivim, ali srećnim slučajem – ne pitajte me da vam to razjasnim – dogodilo se da je dobra vila Prekrasna Vasilica, to veče prolazila, baš pored njihove kuće.
Starica je nastavila da ljulja kolevku do kasno u noć, do kad beše vreme za spavanje. Sledećeg jutra, kada su pogledali u kolevku, imali šta da vide! Umesto grane, tamo je ležao mali dečak – sav bez mane!
Ja uopšte ne mogu da vam opišem koliko ih je pojava tog mališana učinila srećnim – to morate sami da zamislite! Sada su, iznenada, posle dugotrajnog samovanja, preko noći dobili sina i dali mu ime Ivanče-Granče.
Dečko je veoma brzo rastao i, dok su Starac i Starica pljesnuli nekoliko puta dlanom o dlan, Ivanče-Granče je stasao. Toliko je bio zgodan, da nisu mogli da skinu pogled sa njega. Jednog dana, kada je već bio odrastao momčić, rekao je Starcu:
„Napravi mi, oče, veslo od srebra i od zlata šajku. Loviću ribu i hraniću tebe i majku”.
Starac napravi srebrno veslo i spusti u vodu zlatni čamac, a Ivanče poče po reci da baca za ribu mamac. Većinu vremena je provodio na vodi. Hvatao bi ribe i davao ih Starcu i Starici, a onda bi opet išao na pecanje. A Starica bi mu donosila hranu, da jede u čamcu i govorila:
„Najdraži sine Ivanče – smeš veslati na obalje samo kada te ja pozovem. Ako čuješ kakvog stranca, moraš veslati što dalje!”
Sledećeg dana je donela sinu obrok na obalu reke i pozvala:
„Ivanče, dođi sa ove strane!
Evo ti, sine, ukusne hrane,
i malo hladne vode za piće ‒
do kraja dana dovoljno biće!”
Ivanče ju je čuo i povikao:
„Pomer’se, brode zlatni,
srebrno veslo – mlatni,
majka me na obali čeka.
Čujem je već iz daleka!”
Neobjašnjivim, ali baš nesrećnim slučajem – ne pitajte me da vam razjasnim kako se to zbiva – tu se zatekla veštica Baba Jaga u okolini i čula kako Starica Ivanče doziva. Bi joj krivo što ona nema tako topao odnos sa detetom svojim i pomisli: Nećeš ga, vala, ni ti, Starice, imati sa ovim tvojim!
Pretvori se Jaga u ogromnu vodenu zmiju časom i sutradan, pre nego što je majka donela ručak, izgmiže na obalu, stade dečka dozivati svojim hrapavim glasom. Međutim, Ivančeta nije lako prevariti. To nije glas moje majke! pomisli i glasno uzviknu u pravcu šajke:
„Seci čamcu, talase meke
i nosi mene na sredinu reke!”
On tako povika, čamac se pomera, a zmija shvati da neće uspeti namera. Moram da smislim prevaru jaču! Pretvori se u staricu nalik Ivančetovoj majci i ode kovaču.
„Kovaču, kovaču! Ti umeš sve!”,
zakukala mu je.
„Napravi mi grlo novo, molim te!
Glas da mi blagozvučno, zvonko zvoni
‒ sin da mi dođe, a ne da me se kloni!”
Kovač nije bio čovek zao i s’početka nije znao šta to treba babi dati. Kad na njega starica baci pogled zmije, živeti mu bi mililje, te se brzo posla lati. Masira je i pritiska, ona krešti, šapuće, vriska. Šta joj sve radi – ne pitajte mene – al’ videh da joj daje neke travke šarene, majčinu dušicu i gnječenu bokvicu i na kraju isprati zadovoljnu staricu. Kovač ostade da broji silne pare, a veštica već sutradan ponovo dečka dozivaše preko bare:
„Ivanče, dođi sa ove strane!
Evo ti, sine, ukusne hrane!”
Čuvši umilni glas, Ivanče pomisli da ga majka zove, pa u plićak zavesla za čas. Čim čamac priđe obali, zmija ga ščepa u čeljust veliku i odnese u njenu kuću u šumi, nedaleku.
Koliba veštičina stajaše na pilećim nogama, onako mračna i sama, sa ogradom od kostiju suvih i lobanja ljudskih – i ko zna još čijih.
„Otvori vrata, Olenka, zmijice,
donosim večeru, mala otrovnice!”
Jaga je zove, a njena služavka-rob Olenka otvori vrata i pusti je unutra, u mrak i zlokob.
„Olenka, ti mala kobro,
rernu prvo zagrej dobro,
neka žari budu vrući
da će cigle skoro pući,
pa nam spremi Ivanče na žaru –
idem da zovem družinu staru…”
Naredi svojoj kućnoj pomoćnici-robu kako da pečenje spravi i, proždrvljivo se oblizujući i rascepljenim jezikom palacajući, nastavi:
„Mislim da će biti pečenja dosta
da pozovem nekolika gosta,
prijatelje sve probrane:
šarke, poskoke, pirane
i sve moje najmilije,
zmajeve i razne zmije!”
Baba Jaga je požurila da pozove svoje goste, a Olenka vatru potpalila. Kada se rerna dovoljno usijala, veliku tepsiju za pečenje pred otvor je stavila i Ivančetu naredila:
„Ulazi u ovaj pleh, Ivanče” kaže mu kroz smeh.
„Ne umem to da uradim” reče, praveći se blesav. „Moraš da mi pokažeš kako se peče”.
„Hajde, šta ti fali? Samo sedi na njega, gade mali!”
Ivanče stavi ruku na tepsiju. „Ovako?”
„Ma ne! Promućkaj glavu ludu! Treba da sedneš u posudu!”
Ivanče diže nogu i Olenki kaže „A, je l’ ovako, možda?”, a mi svi znamo da odavno laže.
„Ne, blesavko! Kako ne shvataš?”
„Pa, molim te, pokaži mi ti kako”.
Ne zna Olenka kako da mu objasni i ne shvata da je on laže, pa reši da mu pokaže. Čim ona u tepsiju kroči, Ivanče skoči, iz sve snage je grunu u vrelu furunu. Dok Olenka iz pećnice vrišti, Ivanče se iz grozne kolibe stušti, na visoko drvo javorovo pobeže i međ’ najviše grane leže, srećan što ne pogibe i izbegnu veštičino prokletstvo, poče da vreba svoju priliku za bekstvo.
Neko vreme prođe, te cela bulumenta: zmajevi i zmije – i na čelu, Baba Jaga iz grada dođe.
„Otvori vrata, Olenka, zmijice!
Stižu nam gosti, velika domaćice!”
Viče Jaga, škripuću kosti pileće, klima se ograda. Od Olenke i dalje, ni traga ni glasa. Kad je se dočepam, nema joj spasa! pomisli veštica i provuče se kroz rupu u zidu, vešta, pa oko stola zvanice razmešta na stolice crvotočne. Gmižu, puze i skaču gosti i gozba može da počne – o, radosti!
Onda Baba Jaga izvadi pečenje iz rerne, da posluži prijatelje verne. Gosti navališe, diveći se ukusu, jeli su, hrkali, mljackali, pljuvali i duvali. Kad se k’o prasci najedoše, izpuzaše u dvorište i polegaše. Ivanče sve to sa javora gleda, diže mu se od straha kosa na glavi. U neko doba, da ćuti više mu se ne da, pa se javi:
„Lezite na travi, valjajte se debeli!
A upravo ste malu Olenku pojeli!”
Baba Jaga, zmajevi i guje, zveraju pogledom, pitaju se ko im dobacuje? Ugledaše malog stvora na vrhu javora. Baba Jaga shvati prevaru i oseti mučninu jaku koja se brzo pretvori u mržnju prema dečaku. Zmije šište, uvijaju se jedna preko druge i vrište, sve smišljaju kako da se osvete. Debeli zmajevi gunđaju, poskakuju, ali ne mogu da polete – da ne poverujete!
„Znam šta ću!” sikće Jaga, „rušite prvo to javorovo drvo!” i navali družina cela, da žvaće drvo – k’o da im nije dosta jela.
Odjednom, iznad šume – treba to videti – jato gusaka će da proleti. Ivanče gleda kako mu drvo seku i, kada spazi guske, dade se u dreku:
„Guske, guske, čujte za očaj,
nosite me u moj zavičaj!
Ovde zveri za mnom jure:
hoće u rernu da me ture!
Moja će vas majka srećna dočekati
i što god zatražite – sve će vam dati.
Bogatom gozbom će vas počastiti:
jesti i piti i celu noć plesati!”
Ali guske samo gordo i lenjo mašu velikim krilima. Lete pravo ka svom cilju – ništa ih ne zanima:
„Na ovom putu, gde guske lete,
skretanja nema, ništa nas ne omete.
Ti si nam tako stran i daleko:
sigurno će ti pomoći drugi neko!
Zmije i dalje glođu drvo, a zmajevi, punih stomaka od neviđene gozbe, poskakuju tromo i grokću sladostrasno. Ipak, od silnog griženja, čupanja i udaranja, drvo se klima opasno.
Čuči Ivanče u granama ljut, plače i trese se k’o prut. Kako bezdušno proleteše sve guske uobražene, nijedna da se sažali na mene. Drvo samo što nije palo i on zna da će i on još malo, pravo u čeljusti nezasite i – mada ništa nije kriv – biti pojeden, pečen il’ živ!
Neobjašnjivim, ali baš srećnim slučajem – ne pitajte me da vam to razjasnim – ko treba sada da se pojavi? Ko će da dorre do dečaka i da ga spase? Ko, nego mlada guska, potpuno sama samcijata, sa zlatnim perjem i plavo-zelenim očima? Kao da je zaostala iza svoga jata, a možda je negde i sama bila, odjednom će se pojaviti – k’o dobra vila – ali toliko umorna da jedva pomera krila. Tren pre nego što će se javor polomiti, Ivanče ugleda mladu gusku i stade je dozivati. Guska se sažali na dečaka.
„Penji se! Ja sam guska–Vaska, a kako se ti zoveš?”, odgaka i leđa podmesti za dečaka, da se lakše namesti.
Polete nisko, a zmajevi skaču opasno blisko, da joj otmu dečaka. Maše Vaska u pravcu mraka, drži se Ivanče za zlatno perje, iznad plavih gora svetluca povečerje, njene plavo-zelenkaste oči suze od napora.
Ko zna neka objasni: gde je sve bila, koga je sve već spasila, u nekoj bajci ili basni? Bilo kako bilo, iako su se jedno kratko vreme veoma trudile, aždaje se nisu visoko pridigle. Pijane su i punih, debelih stomaka, a Vaska poneta nesebičnom željom da spase dečaka, pa su im ubrzo umakli.
Jaga se dole, uz tarabu, opet pretvori u ružnu babu. Pesnicama se busa u grudi, proklinje Vaski i dečaku majku i čeka drugu bajku u kojoj će možda uspeti nekome da naudi.
Vaska donese, na kraju snage, Ivančeta u dom, kod oca i majke. Ivanče trči ka kući i traži roditelje drage. I za malo, to bi bio i kraj ove bajke.
Naiđe Starica, uhvati gusku i ponese je da pravi večeru od nje. Ivanče pritrča, zagrli majku i poče priču. Prepoznavši sina, izgrliše se, pevaju i viču. Starica i dalje drži Vasku za šiju i govori „Od zlatnog perja haljinu da mi šiju!”
„Oh ne, majko, ne radi to, grehota!” zaplaka Ivanče. „Nahrani je i ugosti. Da nije bilo Vaske, od mene bi samo ostale kosti.” Na kraju odlučiše da sačuvaju gusku, srećno da kraja života.
