Могу ли серије донети друштвени дијалог?

Последњих година сведоци смо праве експлозије телевизијских пројеката који се баве преломним догађајима наше блиске прошлости. Серије попут „Тврђаве”, „Сабље”, „Породице” и „Олује” поново су покренуле дубоке поделе у српском друштву, отварајући питање: јесмо ли као заједница довољно зрели да кроз уметност сагледамо сопствене трауме?

Између фикције и чињеница

И док млађе генерације кроз ове серије први пут сазнају о догађајима из деведесетих и почетка двехиљадитих, актери тих догађаја и филмски стручњаци имају подељена мишљења о њиховој веродостојности.

Јово Максић (глумац): И сам избеглица из Крајине, Максић истиче да је серија „Тврђава” успела да промени перспективу људи у Србији према Крајишницима. Он сматра да млада генерација даје наду за боље сутра, док истовремено упозорава да „исти људи који су хушкали на рат и данас воде конце”. За њега су ликови у серији метафоре и сублимати стварних људи, што оставља простор публици да препозна суштину без банализације.
Зоран Живковић (бивши премијер): Живковић је знатно оштрији према серији „Сабља”. Тврди да је њена улога небитна јер је „афирмисала неважне личности и од њих створила квази-хероје”. Посебно истиче да Владимир Беба Поповић није имао никакву улогу у акцији „Сабља” осим као привремени ПР, те да се „лагање или изостављање чињеница не може прогласити уметношћу”.
Димитрије Војнов (сценариста и режисер): Војнов повлачи паралелу са култном серијом „Последњи чин” о хапшењу Драже Михаиловића. Он сматра да серијама попут „Породице” и „Сабље” недостаје храбрости да се прича изгради искључиво на чињеницама и правим именима, јер фикционализација ствара простор за спорно наметање личних ставова аутора.

Проблем уметничке слободе

Једна од главних замерки јавности била је чињеница да у „Тврђави” и делимично у „Сабљи” кључни актери (попут Јовице Станишића или Френкија Симатовића) нису названи правим именима. Док Максић брани ово као заштиту од правних проблема и фикцију, Живковић и Војнов сматрају да носећи ликови морају имати име и презиме ако се обрађује истинита прича која је свима позната.

Има ли дијалога?

Закључак саговорника је да ови пројекти могу бити повод за дијалог, али да је у данашњој Србији он готово немогућ на државном нивоу.

„Ми живимо у добу освете лоших ђака из задње клупе. Дијалог би требало да воде умни и учени људи, а не они који профитирају на паљењу ватре”, поручује Јово Максић.

Димитрије Војнов упозорава на још један негативан феномен – агресивну реакцију јавности и „опсесију” која се ствара око аутора, што често баца у други план саму уметничку вредност дела.

Извор: Војин Радовановић, Инсајдер

Приредио: