У то име, делимо једно подсећање на овог великана наше културе, који је радо и често боравио у Гроцкој, где је породица Костић имала летњиковац – зачињено гурманским рецептом који има недвосмислено географско порекло
ГРОЧАНСКИ САЧ Вокија Костића
Вокијев грочански сач: 2 кг свињског меса уцело; 2 кг јунећег меса уцело; 500 г суве сланине; 1,5 кг кромпира; 6 парадајза; 6 бабура; 5 главица црног лука; 12 киселих краставаца; 100 г сланих бадема; 10 кашика зачина Ц; 200 г кајмака; 2 дцл уља; 3 дцл воде; со по укусу; бибер по укусу
Ишпикујте месо са 200 г суве сланине исечене на штапиће и уваљане у крупан бибер. Такође исеците на штапиће киселе краставце, па уз слане бадеме шпикујте месо. Ољуштите кромпир и исеците на половине. Такође на половине исеците парадајз, бабуре и лук. У великој тепсији, коју ћете ставити испод сача, на средину ставите шпиковано месо, које добро утрљајте сољу, зачином Ц и бибером. Около ставите кромпир, лук, парадајз и бабуре. Месо обложите листовима сланине, а преко кромпира ставите дебље сечену сланину. Одозго поспите грумење кајмака. Све залијте уљем и сипајте воду. Тепсију ставите под угрејан сач. Затрпајте жаром и пеците 2 сата.
Служите уз топлу погачу.
Домаће вино које је Воки Костић сам правио у викендици у Гроцкој.
_______________________________________________
ВРЕМЕ | БР 1031 | 7. ОКТОБАР 2010.
КУЛТУРА
– Музика коју је компоновао Војислав Воки Костић била је онај камен беочуг који га је прославио, не само међу зналцима, колегама и љубитељима. И данас, када су многи закључивали каријеру композиторову, писали су или говорили: савршено у својој једноставности, препознатљиво до обожавања, заразно да се мелодија, када се једном чује, више никада не заборавља
Чудесна је веза што спаја музику, филм и храну. У тада револуционарном Љубавном случају или трагедији службенице ПТТ Душана Макавејева, као један од главних актера појављује се др Александар Костић, сексолог који је о сексу говорио отворено када то нико није смео. Ева Рас се сликала обнажена са црном мачком на задњици; развијала тесто и спремала питу с вишњама. У то време Војислав Костић, син доктора Александра, сладио се разноразним ђаконијама и вероватно није ни сањао да ће много година касније један други филм (Ко то тамо пева Слободана Шијана, иначе по многим судовима најбољи ЈУГОСЛОВЕНСКИ филм свих времена) да му донесе славу.
Музика коју је компоновао Војислав Воки Костић била је онај камен беочуг који га је прославио, не само међу зналцима, колегама и љубитељима. И данас, када су многи закључивали каријеру композиторову, писали су или говорили: савршено у својој једноставности, препознатљиво до обожавања, заразно да се мелодија, када се једном чује, више никада не заборавља.
У то време Војислав Воки Костић је са пријатељима правио гурманске маратоне (сваког дана ново јело, па ко дуже издржи да се не понавља) које је, по сопственом признању, почео тачно 28. септембра далеке тридесет прве године, када је незадрживо „јурнуо на гурманлуке, гастрономију, кување, једење, густирање, пробање, штрпкање, наслађивање, заслађивање, досољавање, згушњавање, разређивање, изравнавање, умућивање, укувавање, раздвајање, замесивање, заљућивање, поширање, бланширање, фламбирање, одушевљавање, усхићивање, и најзад – за педесет година живота достигао свега – 130 килограма живе ваге!“
Када је одлучио да стави тачку на сва та густирања, пробања, штрпкања и наслађивања, читаоцима је у „гастрономској трилогији уз 555 рецепата“ подарио књигу којом је до крајности, без имало обзира према себи, открио пут којим се стиже горе и доле: од 5 до 130, па назад до 75 килограма. Како сам појео себе није пуста збирка рецепата: то је читав један живот за трпезом, прецизан опис свега што је радио у кругу пријатеља, исто тако и оно што је било после. Дијета, изгладњивање, мучење себе, толико чак да је Душан Ковачевић, писац предговора приметио: „Сјајну музику за мој филм Ко то тамо пева могао је да компонује само Војислав Костић – старији, уметник – гурман. А онда једног дана појавио се Воки Костић – млађи: озбиљан, усукан, елегантан, поносан на свој изглед. Дошао је одмереним кораком, строг и елегантан.“
На крају као и на почетку овог присећања.
„Најбоља уметничка партитура је добар рецепт за добро јело“, написао је озбиљни Воки Костић присећајући се времена кад је био весели Војислав.
Извор/Центар за Културу Гроцка
