Први глас Звездаре 25. децембра у Шестој београдској гимназији

У времену у којем се често говори да омладина нема укуса ни вредности, постоје млади који изнова доказују супротно. Реч је о бесплатним радионицама певања у оквиру Звездаријаде, фестивала културе који се деценијама одржава на Звездари и окупља младе људе који слушају добру музику, читају књиге, посећују позоришта и, изнад свега, знају шта су праве вредности у животу.

Звездаријада је фестивал посвећен младима талентованим за различите области културе, од писања до музике. Ове године успешно је завршено 10 радионица певања, а сада следе припреме за завршни концерт и симболично такмичење „Први глас Звездаре“.

Према речима Драгане Петровић, организаторке музичког стваралаштва, завршница овогодишњег програма биће обележена скромним такмичењем „Први глас Звездаре“, које ће се одржати 25. децембра у 17.30 у свечаној сали Шесте београдске гимназије.

„Годинама организујем музичко стваралаштво и сусрећем се са омладином која кроз музику учи да верује себи, али и једни другима. Током тих десет окупљања, учионица Шесте београдске гимназије претвара се у простор у којем нема подсмеха, нема сујете, нема такмичења у класичном смислу. Има мало треме, али највише има аплауза, међусобне подршке, загрљаја и нових другарстава. Овој дивној омладини музика није само мелодија за уживање или пролазни тренд, већ емоција, култура и начин изражавања, што је за велико дивљење“, каже Петровић.

Звездаријада је кроз године постала место на које се учесници враћају. Неки од њих су данас студенти, неки су запослени, а неки имају бендове, наступе и завршене факултете, али се враћају јер осећају припадност, јер су управо овде први пут осетили да музика може бити пут развоја, љубави и снаге, а не само обичан наступ.

Један од таквих примера је Сава Бачић, некадашњи ученик Седме београдске гимназије. Сава је годинама долазио на Звездаријаду, још од средње школе. Био је прави мангуп, али увек лепо васпитан, културан и спреман да помогне. Често би долазио и када није знао тачно коју ће песму певати, али се сваки сусрет завршавао његовим шармом, певањем из душе и гитаром у рукама. И тако годинама. Генерације су се смењивале, а он је увек био ту негде.
Ове године појавио се поново и изненадио све. Завршио је факултет, има свој бенд „Куд који“, познат по свиркама са одличном атмосфером у Београду. Ипак, оно што је највише дирнуло организаторку била је реченица коју је рекао готово мирно, као да је мала ствар – да су му радионице Звездаријаде помогле да остане на путу музике и да сада, када је одрастао, жели да да допринос новим учесницима.

„Желим да им помогнем саветом, знањем и присуством, јер сам некада био у њиховој кожи. Младима у тим годинама потребна је подршка, зато сам ту да помогнем око свега, па чак и око технике током проба и самог Првог гласа Звездаре. Сада је дошло време да се одужим и желим да будем уз ову омладину“, каже Сава.

Његова жеља да допринесе музичком стваралаштву доказ је да све ово има смисла, да труд, подршка и искреност остављају траг. „Срећна сам што постоје овакви млади људи и верујем да је Савина породица поносна на њега“, додаје Петровић.
Завршни догађај окупиће породице и пријатеље учесника, а након формалног дела програм се, како истичу организатори, често претвори у једну веселу атмосферу пуну смеха, загрљаја и лепе енергије. За учеснике су припремљене и награде, али оно што се највише памти није само признање, већ осећај да су виђени и подржани.

Посебну захвалност Драгана Петровић упућује Сандри Трпковић, заменици директорке и професорки биологије у Шестој београдској гимназији, која је са својим богатим музичким искуством и искреном подршком била важан ослонац овогодишњем музичком стваралаштву. Шеста београдска гимназија била је домаћин овогодишњих радионица, а сарадња и разумевање школе допринели су томе да се програм реализује у атмосфери подршке и заједништва.

Такође, посебну захвалност упућује и Милени Крстић, професорки са дугогодишњим искуством која је током свих десет радионица предано радила са децом, припремала их за „Први глас Звездаре“ и пружила им много разумевања и подршке али и другарског приступа што о њој говори да је сјајан педагог.
„Ако та омладина оде кући са вером у себе и надом да њихов труд неко заиста види, али и са сазнањем да су стекли нове другаре, онда могу да кажем да су они сви заједно успели“, поручује Петровић.

Иако ће жири на завршном такмичењу одабрати прво, друго и треће место, на тој сцени се неће славити само „најбољи“. Славиће се храброст, упорност и другарство. Јер у времену површности и непрекидног осуђивања омладине, ови млади људи бирају нешто друго. Бирају емоцију. Бирају културу. Бирају да буду бољи једни према другима. И можда је баш у томе одговор на питање каква је данашња омладина онаква какву јој дамо простора да буде.