Dugo vam nisam pisala, dragi moji.
Znam, znam, nedostajala sam vam kao lanjski sneg, ali da znate da vi meni jeste. Pa, sa kim bih mogla ovako otvoreno da razgovaram? Dobro, da držim monolog.
Mnogo toga se izdešavalo od našeg poslednjeg, da kažem, čitanja i ni sama ne znam odakle da počnem.
Učili su me i savete su mi mnogi davali da nađem sreću i zadovoljstvo u malim stvarima i tako reših da postupam i sada.
Da li je mene neko čuo ili mi je proradila paranoja, pa sve u stilu „možda i jesam paranoična, ali to ne znači da me ne prate“, primetih da je dan posle 16. februara, kada čestitasmo braći Kinezima Novu godinu, uklonjena novogodišnja rasveta.
Pa posle vi meni recite da nismo svetski ljudi. Gde to ima u svetu da svim svojim građanima, i onim od davnina ovde nastanjenim i novopridošlim, ukrašavaju grad za njihove datume?
Već je tradicija proslava 17. marta „zelenog“ Dana Svetog Patrika, iako nismo Irci, ali imamo mi tu sa Keltima mnogo toga i red je da se izljubimo po tri puta sa dalekom rodbinom, kako i dolikuje, i da im pokažemo naše nadaleko poznato gostoprimstvo, te ko preživi šljivku može dobiti i pasoš.
Zadovoljstvo u malim stvarima mi je proradilo onog trenutka kada sam pomno pratila kada će biti uklonjeni ukrasi i prestati da svetli crvena zvezda na stubu ulične svetiljke tačno ispred crkvene kapije. Koji simbolizam. E, posle mi nemojte reći kako se ne može naći ništa zanimljivo i moraju se gledati ovi „rijaleti“ programi. Kud ćete veći rijaleti od ovoga.
Tako, sa svetlećim zvezdama i pahuljama, uđosmo u godinu Psa, kažu naši prijatelji iz Kitaja, i to žutog Jang i zemljanog psa. Pa, kažu da ga krasi vernost, fer-plej, zaštita porodice, realizam, ne baš nešto ljubaznost, ali principijelnost definitivno, skromnost, ma sve što se poželeti može, i da očekujemo promene ove godine, ali da taj psić ume biti i prgav.
Ha, promene!
E, tu čekah ko zapeta puška.
Taman je tako krenula i kampanja za izbore gradonačelnika ovog našeg lepog grada, koji davno u prošlosti preimenovaše u Singidunum Skordici, vidi ti to, ta oni behu keltsko pleme.
Ma, kako se ovde na ovom Balkanu sve lepo uklapa, a još bi se bolje uklapalo da ga zovemo starim imenom Helm.
Elem, svu radost umalo mi pokvariše svi ti pozivi i posete, odjednom stečenih prijatelja, koji mi znaju i matični broj i sa kim živim, i još se sekiraju da li prošetah do biračkog mesta na kojem trebam ispuniti svoju građansku dužnost.
Zar izbori zavise od mog, jednog glasa?
Ono, istina je, grlata jesam. Kada pričam čuju me i na Dalekom Istoku bez telefona, ali ako toliko zavisi od mog glasa zapitah se: „A što se ja ne bih kandidovala, pa da „grmim“ i „sevam“ po raznim tribinama?“ Tada bi morali da me slušaju, ha.
A onda se setih jedne od priča zašto se ovo naše drago i divno poluostrvo nekada zvalo Helm, odnosno Hemus, i da ta reč vodi poreklo od, kako kažu, grčke hema (grč. αἵμα) što znači krv, i to ne bilo čiju krv, već titana Tifona, kojega je munjom i čeličnim srpom ranio Zevs i ta krv je pala na planine ove naše lepe i tako one dobiše ime.
I shvatit tada da nisam ja taj materijal. Moje zadovoljstvo je u malim stvarima. A i ne bih da baš kod mene proradi onaj Jang, zemljani, prgavi pas, pa da prođem kao Tifon i posle da opet menjamo ime na ovom poluostrvu, jer već dosta imena izmenjasmo, a neka još hoće da menjaju.
Te rekoh sebi: „Tvoje je pravo hoćeš li ili ne glasati, a za njih neka ostane tajna jesi li ili nisi, i za koga jesi, a za koga nisi, jer u tome i jeste čar ove igre izbora.“
Ostavih telefone, zaključah vrata i odoh, bez novostečenih prijatelja, da uživam u lepom danu, dok Baba Marta nije odlučila da i ona postane prgava, pa u čast Svetog Patrika na jedno pivce da sačuvam sebi živce.
Vaš „ekspert“ za pravila Neda
