I reciklirano. Da, jeste, opet.
Ništa novo ni za ovu Novu godinu, kao ni prethodnih dočeka. Valjda su sve pare utrošili na recikliranje prethodnih godina i onda namontirali nekoliko sati istih pesama u novim haljinama, pa puštaju od 30. decembra jedne do 30. decembra naredne godine, kada ih samo presvuku, a možda malo i scenografiju zamene, tek da deluje drugačije, pa tako ubace i za doček Nove godine po julijanskom kalendaru, i eto, popunjena programska šema. Ajte, sada, pa da se muče i nešto novo rade za Novu godinu po kalendaru julijanskom, iako se većina stanovnika izjašnjava kao pravoslavni vernici i pripadnici Srpske pravoslavne crkve.
Nije to ni sada prvi put. O-ho-ho se to radi odavno, blago meni, a i svima nama.
Svake godine isto. Grupa pevača i tačno određene pesme, pa ajmo. Ne samo na jednoj televiziji da je tako, već većina praktikuje taj rad. Po neka nešto kao malo to drugačije odradi. Čak mi bude draže da gledam onda i neki film, a ne voditelje i pevače kako jedno te isto rade svake godine, a onda nam žele bolju i drugačiju sledeću.
Neće biti, brajko moj, ni bolja, ni drugačija, ako je suditi po novogodišnjem programu.
Eeee, kada smo mi bili klinci, rođeni krajem HH veka, koje označiše beše kao H ili kao Y generaciju, postojao je bar filmski maraton i nakon svih tih reciklaža od kao zanimljivih programa, uostalom bila su samo dva kanala jedne državne televizije, krenuli bi filmovi. Znalo se to već. Redom. Ni jedna Nova godina do praktično punoletstva nekih od nas, nije prošla, a da nismo gledali sva tri dela „Supermena“, kasnije noću „Prohujalo sa vihorom“ budući da traje tri sata uglavnom je bilo pre ponoći, pa sa njim bi započeli i novi dan, a onda po neki nekada i horor, i neki obavezno sa tematikom rata u Vijatnamu, jer su možda bili vidoviti, pa da nas pripreme za godine koje slede, a onda i neka komedija. Umelo je tu biti malo promena, ali ne puno. Ko od naših generacija nije upamtio „10 Božijih zapovesti“ sa Čarlton Hestonom, odnosno Džonom Čarlsom Karterom, koje mu beše pravo ime, kao Mojsijem ili „Ben Hur“ sa istim glumcem u naslovnoj ulozi, a manje bitno je da je bio za života zagovornik apsolutnog poštovanja Drugog amandmana američkog Ustava, koji garantuje pravo na posedovanje i nošenje oružja i predsednik Nacionalnog udruženja vlasnika oružja (National Rifle Association). Dobro, dobro, o pokojnima sve najbolje, a i, ruku na srce, bio je dobar glumac.
E, to je bila rekapitulacija. Pa kada Skarlet diže prkosno pesnicu ka crvenoj pozadini scenografije, koja treba da nam dočara zalazak sunca na američkom jugu nakon Građanskog rata, sva prljava od zemlje, jer je do malopre kopala po istoj u potrazi za bar nekom šargarepom, i zaklinje se da tako više neće biti, da nikada više neće biti gladna i da će spasiti svoju omiljenu plantažu Taru, i moje dečiji pogled, koji je od polusnenog postao isto tako prkosan uz pitanje: „Kako se to njena plantaža u Americi zove kao naša planina i reka?“, i onda trčanje do toaleta, po neki slatkiš i grickalice i gledanje nastavka, koji sledi, jer se zaplet tek zahuktava, uz, moram priznati, vrlo malo reklama, pa za svaki doček, i tekst naučimo.
I tako svake godine, dok nisu počeli da puštaju reklame, odnosno ekonomsko propagandne poruke – EPP u trajanju koliko i film, pa umesimo testo za picu, razvučemo, stavimo u tepsiju, sve složimo preko, ispečemo i ispričamo se, pozovemo nekog iz komšilika i vratimo se, dok reklame još traju, kako bismo pogledali još pet minuta filma do narednog bloka reklama od 30 minuta, ako imamo sreće, pa ne ubace i vesti među njih, kao neki fil u preglasnu tortu kojom vas podsećaju da ipak obavezno pitate lekara ili farmaceuta da li smete njihov preparat da koristite, koji, budi rečeno, sve leči i još će vam krila izrasti i možda i uteknete od tih glasova i sve te gungule na neko mirnije mesto.
Ovog dočeka Nove godine po julijanskom kalendaru ostali su dosledni. Ništa novo, pa ni neki noviji film. Nešto malo za rekapitulaciju, ali ni jedno grandiozno, kapitalno, blokbaster ili kako god ga nazvali, kultno čudo sedme umetnosti. Ništa. Čak ni „Prohujalo sa vihorom“, koji godinama nisu prikazali, pa da me mine sećanje na mladost, a i na prvu glumicu afro-američkog porekla Heti Mekdanijel, koja je dobila Oskara za sporednu žensku ulogu fenomenalne i jedinstvene dadilje Memi. Ništa. Ni neki domaći film, vredan pomena. Ništa. Kao i bilo koji drugi dan u nedelji.
A i šta će vam reći: „Pa nije vam ovo državni praznik, no samo verski.“ – da, to su mi neki rekli. „Pa?“ – odgovaram im, za vreme onih „crvenih“ bar su davali svima kompletno slobodne dane, pa ko slavi, slavi, a najbolje da niko ne zna da slavi, a ostali – ‘ladovina.
Radnje nisu radile vezano po tri dana. Jeste, bilo je zeznuto ako nešto nisi kupio, čekanje ti ne gine, ali je bar postojao osećaj praznika, nečeg drugačijeg od svakodnevnice, pa su i te, mahom žene, da mi muški svet izvine, koje rade u prodavnicama mogle sa svojima da proslave praznik, a ne da, kao i svakog dana, nose po nekoliko desetina kilograma iz hladnih komora i magacina na rukama do gondola u prodavnicama, uz metalne ili ko zna kakve spoljašnje stepenice, dok neko tamo histerično traži nešto što mu je ispred nosa, kao da su tu da budu fizički radnici, a ne prodavačice, i kao da nisu nečije majke ili tek trebaju biti.
Tako zamišljenu i zagledanu u moju jelku, shvatih da mi se dešava spajanje vremena i prostora, jer vidim jelku, znam da je sada po gregorijanskom 13. januar, ali nasmejana lica na televiziji i isti dekor mi govore da je 31. decembar, pa ‘ajde ti sada ostani normalan. Bar se za ovaj doček nisam verala da opet kitim, jer je sve tu od prethodnog 31. decembra, po kom kalendaru taman da mi život od toga zavisi – ne znam više.
Zakazali su i „bombarderi“ iz kraja. Ni petarda da pukne. Prosto se zapitah: „Kud se denuo onaj svet?“ Nigde vatrometa. Tiho, možeš čuti svoje misli, što u mom slučaju nije baš nešto dobro, jer slušajući njih nastade i ova papazjanija od pisanija.
Ali me barem moja jelka nije izneverila. Gleda me, namiguje i šapuće kako mi želi srećnu Novu godinu i puno još proslava, pa da pogledam kroz prozor, jer iako se niko nije potrudio da ovu julijansku obeleži zvanično, Onaj odozgo kiti sam, jer je prvi sneg polako počeo da prekriva asfalt.
Sa probuđenim detetom u srcu, sa osmehom na licu, uz čašu vina nazdravih Novoj godini, pa neka su nam srećne, ma koliko ih ko ima.
Vaš „ekspert“ za pravila Neda
