Ok, i šta onda?
Srbija je ovo narode. Žrtve uglavnom ne veruju u institucije a i zašto bi?
U praksi je sve vrlo prosto objašnjeno:
-policajac: ,,Šta je, prijavila si muža zbog par šamara?“
-advokat: ,,Počinjemo ovako, pisanje tužbe je 50e, svaki izlazak isto, po 50e“
-socijalni radnik: ,,Zašto ste ćutali do sada????!!!!!!“
Pa, onda kreće pakao. Ili traje, đavo će ga znati. Žrtva nasilja, obično izolovana od prijatelja, u strahu, ne veruje nikome, nema samopouzdanja, ćuti i trpi.
Jer- gde će? Sigurna kuća? Dovoljan stres za decu je i sam odlazak od oca a tek promena okruženja tamo gde se osećaš i gde jesi predstavnik one koju je nasilnik ubedio da je bezvredna.
Žrtve uglavnom bez svog stana i adekvatno plaćenog posla koji bi bar mogao da im obezbedi drugi krov nad glavom.
I tako nam se pune strane u dnevnoj štampi – jer- Srbija.
One malobrojne i ako ne veruju institucijama, veruju sebi. Pokušaju, odu, prijave, osude ih komšije i poznanici za rasturanje porodice, i opet su u neku ruku žrtve, ovaj put okruženja.
Srbija.
Ništa gore nego kada mali ljudi ne mogu da te sažaljevaju.
Osmeh ti ne opraštaju ni fer igru ni borbu da preživiš.
I odeš u garsonjeru, čistiš tuđe stanove, kuvaš tuđe ručkove, ribaš nadgrobne spomenike za jedan hleb, 1kg krompira i 100 dinara na sat.
Malo žena ovo može. Jer, Srbija.
I tri posla u isto vreme dok se nasilnici zezaju na slobodi, ne plaćaju kiriju, alimentaciju-jer, zaboga, nezaposleni su.
Srbija.
Crna hronika je sinonim.
A osmeh, posle svega, ako se izboriš, se ne oprašta.
Srbija voli da sažaljeva, Srbija se čudi da poštuje.
Promenite zakone, pooštrite mere. Zaštitite majke jer deca treba da budu Srbija i njena budućnost.
Harijeta Violeta
