Пре неколико дана, припадник полиције Господин Пајић рекао је повређеном колеги Лазару Бакићу, који је задобио ударац од свог колеге жандарма:
„Па реци ми, ти си из Новог Села, а ја сам из Петковице, ми испод Цера имамо част и образ.”
Речи које би требало да представљају понос, а које у овој земљи одавно звуче као празне фразе. Јер, да ли је част када власт на сва звона као нападача оптужи студента, док полицајац добија ударац од свог колеге? Да ли је образ кад се крв на рукама прикрива медијском хајком?
Око Пионирског парка, где се већ данима налазе студенти који за себе кажу да хоће да уче, али и плаћени статисти који треба да праве контрабаланас, у току ноћи паркирани су трактори. Ко их је довезао? Ко их чува? И што је најважније – кога се уопште боје?
Новинар Немања Шаровић покушао је да сазна од полицајаца ко стоји иза овог циркуса. У Пионирском парку, међу тракторима, наишао је на три припадника полиције који су били видљиво посрамљени и који нису знали шта да му одговоре. Испоставило се да су та три полицајца из ПУ Гроцка. Шта ће полицајци из Гроцке међу београдским тракторима? Зар у том малом, корупцијом прожетом месту, нема довољно посла за њих? Очигледно није важно. Јер у овој земљи све је накарадано.
Вратимо се на почетак и господина Пајића „испод Цера”. Његова част и образ као да не дотичу ове грочанске полицајце. Навикли су да новинари треба да буду пребијани, да им се пале куће, а за образ – кога брига. Има да слушаш старешину, па макар сутра народ по теби и мокрио. Треба да се заради плата. А најбоље је ћутати.
А што се тиче образа ових грочанских полицајаца – црвен је тачно колико и оне крваве руке што као транспарент носе студенти. Образи црвени, али ниједан да каже „Доста, бре, више!” Ниједан да стане и каже: „Имам ја децу, нећу да њихов отац постане виралан као неко ко је ишао против омладине.”
Лакше је ћутати. Лакше је прећутати и ко је пребијао новинаре и ко је палио куће. Лакше је не питати шта им значе ова питања тамо неког Шаровића. Јер, свакако им је лакнуло када су чули да је Шаровић поново приведен.
Што се тиче њихове срамоте, која се као пожар проширила по Гроцкој – ма кога то уопште и занима? Забиће главу у песак и правиће се да се ништа не дешава. И пустиће, онако „часно и полицијски”, криминалце да са њима руководе, док ће ове поштене приводити.
И надаће се, дубоко у себи, да их сопствена деца неће питати: „Тата, шта ти то часно и поштено радиш?” Или, још горе: „Што си ти онај човек са снимка, што ћути док ти образ гори?”
Што се мене тиче, изгубити част је горе него изгубити живот. Али опет, ја сам тамо неки новинар. Они су тамо неки полицајци.
Жељко Маторчевић
