Nekada smo se radovali kada stigne cirkus. Voleli smo šarenilo, smeh, klovnove, i šećernu vunu. Sećam se cirkusa Adrija ili Medrano. Bila su to bezbrižna vremena i tu našu bezbrigu uveseljavale su cirkuske tačke i dresirane životinje, a nismo ni sanjali da ćemo jednoga dana živeti u cirkusu.
Ono čemu smo se radovali, to nam sada donosi nemir. Cirkus je opet stigao, ali ne u grad, i ne u neki deo grada, nego u celu državu. Centralni događaj, i glavna šatra, je u Pionirskom parku, gde je glavni „meštar“ napravio „pet frendli“ zonu. Postavio je šatre i okupio ljubimce. Svi su dresirani. Neki su manje „frendli“, a neki uopšte i nisu. Onim „divljijim“ su stavljeni neki povezi preko lica, verovatno da se ne bi grickali među sobom ili, ako preskoče ogradu, da ne ujedaju pošten narod. Cirkus je imao svoju tačku i završio je sa gostovanjem, ali „meštar“ nekima ne dozvoljava da odu. Valjda ima „strah od nade“ da će se narod i studenti možda vratiti na reprizu, jer opšte je poznato, i za očekivati je da „show must go on“.
Nije samo Pionirski park postao „pet frendli“ zona. Postalo je jasno da se zone umnožavaju i da se šire. To se radi iz ljubavi i zaštite prava životinja. Da bi se ispitala reakcija plebsa i obeležio teren, čini mi se da su plasirani neki sitniji primerci i u druge sredine. Zadatak tih „maza“ je da preko etra ispitaju teren i da unose zabunu i konfuziju. Njihovo je da ciče, zvižde ili laju, a paralelno sa time se prati reakcija sredine na novonastale zvuke. Kod nas na opštini, od svih zvukova, do sada je zabeleženo najviše laveža. Primetno je da su se pojavili nekakvi pekinezeri, čivave, buldozi, od sitnijih sorti, a od krupnijih, kažu neki, da su videli i šarplaninca. Šarplaninci su malo pametnija sorta i ne ističu se toliko. Ponekad lanu, ali češće guraju ove sitnije, tupavije vrste, ispred sebe. Ne treba obraćati pažnju na sve njih, jer su oni prirodom usmereni samo da laju. Ukoliko ih ignorišete, ili samo prođete pored njih, oni se smire. Naravno, instinkt im opet proradi kada neko prođe ispred tarabe, pa opet zakevću, ali sve se završava na tome. Oni ne znaju da ujedu. Oni najviše što mogu je da uhvate nekoga za papuču ili nogavicu i da ga malo sputavaju ili vuku na dole. To se dešava samo kada se odvežu ili kada im gazda otvori kapiju da malo vide sveta. Onda oni trčkaraju, laju, keze zube, ali se ipak vrate u kućicu. Tamo je ruka koja ih pomazi i nahrani. Tako su i dobili nazive „seoski kobasičari“ i „avlijaneri“. Kada ih sretnete, dovoljno je da im kažete „čibe“. Tu reč prepoznaju i nerado, ali ipak, reaguju. Neće oni da preteruju sa keženjem zuba, jer uvek postoji opcija da se pozovu šinteri, a onda ih oni sterilišu i obeleže. Viđali ste džukele po ulici sa plavim i crvenim trakama oko vrata.
P.S. Ovo htedoh reći. Da ne bi bilo zabune, pratite samo zvanična studentska obaveštenja i sve će vam se samo „kasti“. Lokalne težnje za dominacijom sitnih političkih „specimen“-a su samo u službi ne menjanja ničega. Vlast nije glupa i odlično zna da manipuliše sa polusvetom, pogotovo kada ima infiltrirane spavače koji iz lične koristi sprovode taj plan u delo.
PUMPAJ
Goran Pekarski
Naslovna fotografija: Ilustracija: Žig info/ veštačka inteligencija
