Некада смо се радовали када стигне циркус. Волели смо шаренило, смех, кловнове, и шећерну вуну. Сећам се циркуса Адрија или Медрано. Била су то безбрижна времена и ту нашу безбригу увесељавале су циркуске тачке и дресиране животиње, а нисмо ни сањали да ћемо једнога дана живети у циркусу.
Оно чему смо се радовали, то нам сада доноси немир. Циркус је опет стигао, али не у град, и не у неки део града, него у целу државу. Централни догађај, и главна шатра, је у Пионирском парку, где је главни „мештар“ направио „пет френдли“ зону. Поставио је шатре и окупио љубимце. Сви су дресирани. Неки су мање „френдли“, а неки уопште и нису. Оним „дивљијим“ су стављени неки повези преко лица, вероватно да се не би грицкали међу собом или, ако прескоче ограду, да не уједају поштен народ. Циркус је имао своју тачку и завршио је са гостовањем, али „мештар“ некима не дозвољава да оду. Ваљда има „страх од наде“ да ће се народ и студенти можда вратити на репризу, јер опште је познато, и за очекивати је да „show must go on“.
Није само Пионирски парк постао „пет френдли“ зона. Постало је јасно да се зоне умножавају и да се шире. То се ради из љубави и заштите права животиња. Да би се испитала реакција плебса и обележио терен, чини ми се да су пласирани неки ситнији примерци и у друге средине. Задатак тих „маза“ је да преко етра испитају терен и да уносе забуну и конфузију. Њихово је да циче, звижде или лају, а паралелно са тиме се прати реакција средине на новонастале звуке. Код нас на општини, од свих звукова, до сада је забележено највише лавежа. Приметно је да су се појавили некакви пекинезери, чиваве, булдози, од ситнијих сорти, а од крупнијих, кажу неки, да су видели и шарпланинца. Шарпланинци су мало паметнија сорта и не истичу се толико. Понекад лану, али чешће гурају ове ситније, тупавије врсте, испред себе. Не треба обраћати пажњу на све њих, јер су они природом усмерени само да лају. Уколико их игноришете, или само прођете поред њих, они се смире. Наравно, инстинкт им опет проради када неко прође испред тарабе, па опет закевћу, али све се завршава на томе. Они не знају да уједу. Они највише што могу је да ухвате некога за папучу или ногавицу и да га мало спутавају или вуку на доле. То се дешава само када се одвежу или када им газда отвори капију да мало виде света. Онда они трчкарају, лају, кезе зубе, али се ипак врате у кућицу. Тамо је рука која их помази и нахрани. Тако су и добили називе „сеоски кобасичари“ и „авлијанери“. Када их сретнете, довољно је да им кажете „чибе“. Ту реч препознају и нерадо, али ипак, реагују. Неће они да претерују са кежењем зуба, јер увек постоји опција да се позову шинтери, а онда их они стерилишу и обележе. Виђали сте џукеле по улици са плавим и црвеним тракама око врата.
П.С. Ово хтедох рећи. Да не би било забуне, пратите само званична студентска обавештења и све ће вам се само „касти“. Локалне тежње за доминацијом ситних политичких „специмен“-а су само у служби не мењања ничега. Власт није глупа и одлично зна да манипулише са полусветом, поготово када има инфилтриране спаваче који из личне користи спроводе тај план у дело.
ПУМПАЈ
Горан Пекарски
Насловна фотографија: Илустрација: Жиг инфо/ вештачка интелигенција
