Martin Nimeler (1892-1984), Nemački teolog i sveštenik napisao je stihove koji se mogu i danas , u neku ruku, pronaći u našem ponašanju. Naravno vremena su drugačija, akteri su drugačiji, situacija je drugačija , ali ponašanje ljudi je identično.
„Prvo su došli…
Prvo su došli po komuniste
A ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista.
Zatim su došli po Jevreje,
A ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin.
Zatim su došli po sindikalce,
A ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.
Zatim su došli po katolike,
A ja se nisam pobunio jer sam bio protestant.
Zatim su došli po mene,
ali tada više nije bilo nikoga da se pobuni .“
Situacija slična i danas samo se ljudi ne odvode u logore i na streljanje ali se sklanjaju u stranu da ne smetaju ludilu u narastanju. Sklanjanjem u stranu pojedinaca u kontinuitetu šalje se jasna poruka, ćutite ili ste vi sledeći. I ćuti se ali to „sledeći“ će neumetno doći. Jedan po jedan, konstantno odlaze a ostali se ne bune. Ćute čuvajući to malo što imaju i lažu sebe da će opstati. Da će se neko smilovati ili da će na njih zaboraviti. Neće! Negativna selekcija je u toku. Odstraniti kvalitet i postepeno supstitucijom uvesti …
Kako takve nazvati a ostati politički korektan i ne ispasti mizantrop, ili ne ispasti zavidan i ljubomoran?
Možda treba iskoristiti novu reč koja oslikava površnost novokonponovanog kadra a to je MEDIOKRITET. Pojasnio bih kako ja tumačim osobe koje bih svrstao u ovu novo-nazvanu društvenu kategoriju. Kažem novo-nazvanu jer to je samo stručni pojam za osobine koje se odavno poznaju samo su se tada zvali, poltroni, dupeuvlakači ili na neki sličan način koji oslikava takav sluzavi karakter.
Mediokritet je osoba srednje do niže sposobnosti sa jasno izraženom subdakcijskom sposobnišću podvlačenja ili uvlačenja. Mediokritet zna da ćuti ali zna i da frenetično odobrava svaku glupost i gadost koja dolazi od njemu nadređenog lica. Ova pojava nije vezana samo za niže nivoe ali što je nivo veći, jasnije se vide i prepoznaju osobine i postupci mediokriteta. Na primer, mediokritet aplaudira i pre nego gazda završi rečenicu. Mediokritet se odriče prijatelja, kumova i bliskih ljudi ako to šefu ne odgovara. Porast broja mediokriteta je direktno proporcionalan porastu problema u društvu. Što je društvo bolesnije mediokriteti su važniji jer ta vrsta oboljenja dolazi iz domena psihijatrije. Problem je u glavi, a glava se uvek nalazila gore osim glave mediokriteta koji imaju penetrativno ispoljenu želju za saginjanjem i za retrakcijom.
Ne znam da li neko razume zbog čega ovo pišem ili , ne dao Bog, da se neko prepozna, mada mediokritetima nije svojstveno da se prepoznaju jer bi im se onda zgadilo samo saznanje sopstvenog postojanja.
Ovaj tekst je inspirisan poslednjim sastankom Karavukovačko-Petrovačko-Odžačko-Mladenovačko-Rakovičko-Gročanskog odbora održanog u Grockoj, jer izgleda da se njih par probudilo i shvatilo da to što oni nisu „komunisti, Jevreji, sindikalci, Protestanti“, neće ih sačuvati od tihe „seče glava“. Nadam se da je taj glas, u ovom moru sivila i bezumlja, nazvao bih ga glasom razuma stvarno oseća šta se dešava i da se digao, ne samo da zaštiti sebe, nego i sve nas. Malo je tužno što je ostao usamljen. Dobio je podršku ali i dalje skromnu. Treba to mnogo jače. Glasnije. Ljudskije. Budimo „muško“ i ako je glas ženski.
Samo ćuti ali zapamti DOĆI ĆE RED I NA TEBE ali neće biti više nikoga da se pobuni.
Goran Pekarski
Naslovna: Ilustracija, fotošop
