Девета Божија заповест гласи: „Не сведочи лажно на ближњега свога“. Кратко, јасно и темељно начело на којем почива не само хришћанство, већ и сваки облик људског поштења. Очигледно, за неке у мантији, то је само мртво слово на папиру, згодно за цитирање са олтара, али потпуно неприменљиво када треба спасити сопствену кожу пред вишом инстанцом.
Јучерашњи састанак у Дражњу, којем су присуствовали намесник из Патријаршије, локални свештеник Миломир, донатори и грађани, требало је да реши проблем асфалта и камена. И решио га је – биће асфалта. Али та одлука, ма колико важна за порту, постала је потпуно безначајна у сенци једне бестидне лажи. Суочен са чињеницама, свештеник Миломир је, пред намесником и народом, мртав хладан, изјавио да он никакву изјаву за Жиг инфо није дао.
Дакле, не само да је слагао, већ је то учинио пред својим духовним надређеним, пред истим оним народом којем би требало да буде пастир и духовни узор. И сада ми, обични смртници, треба да верујемо људима који се не држе ни основних десет заповести? Треба да им исповедамо своје грехе док они своје сакривају иза зидова страха и црквене хијерархије?
Све више се чини да је међу нама превише Јуда. Док је онај библијски за тридесет сребрника издао самог Христа, питање је за шта данашњи „Јуде“ у мантијама издају и веру и народ? За шаку власти? За мир у парохији? Из страха од премештаја у неку забит?
Јер, Миломир није слагао без разлога. Слагао је из страха. Слагао је јер, како смо чули на истом том састанку, није имао „благослов“ намесника да разговара са новинарима. И ту долазимо до сржи трулежи. Намесник је отворено запретио да би свештеник, да је признао да је дао изјаву, био моментално смењен и послат по казни у неку забачену парохију. Какав апсурд! Зар намесник пита Бога за благослов да ли неки свештеник сме да каже истину? Не, он спроводи силу, уводи страховладу и тера своје подређене на лаж да би сачували посао. То није духовност, то је партијска дисциплина најгоре врсте.
То је систем који рађа лицемере. Систем у којем се свештеници не плаше Бога, већ намесника. У којем је већи грех дати изјаву за медије без дозволе, него слагати пред Богом и народом.
И онда се Црква пита зашто су цркве све празније, зашто народ губи веру. Не, народ не губи веру у Бога. Народ губи веру у оне који би требало да буду Његови пастири, а који су постали вукови у јагњећој кожи. Како је и сам Христос упозорио: „Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.“ (Матеј 7:15).
Овакво понашање, ова отворена лаж и систем који је подржава, изазивају гађење код сваког поштеног човека. То је оно што људе тера од Цркве, што их претвара у атеисте. Не зато што су против Бога, већ зато што су против бахатости, лажи и лицемерја оних који се Њиме заклињу.
На крају, у Дражњу ће бити асфалта. Али тај асфалт, положен на темељу лажи, заувек ће бити мрља. Не на части мештана, већ на мантији оних који су заборавили коме заправо служе.
За Жиг инфо:
Жељко Маторчевић
Насловна: Илустрација: Жиг инфо/вештачка интелигенција
