Кад Деда Мраз залута међу бандере: Гроцка, летаргија и крај једне епохе
Долази нам Нова година, и можда грешим, али се тај празник некако не осећа у ваздуху. Сећате ли се оног времена када смо имали еуфорију, праву зимску чаролију са снегом који шкрипи под ногама?
Сада, уместо снега, имамо сунце и десетак степени у плусу. Као да смо ближи првомајском уранку, а не чињеници да је пре два дана и званично, календарски, почела зима.
.
Пише: Жељко Маторчевић
.
Нисам усамљен у том осећају. Причајући са људима, комшијама, познаницима, стичем утисак да је Нова година изгубила ону чар коју је некада имала. Када се погледа шира слика у Београду, а првенствено овде код нас у Гроцкој, све је некако летаргично. Народ је уморан, а празнична расвета више не може да замаскира сивило свакодневице.
Додуше, имамо неких назнака да су те фамозне „зимске чаролије“ стигле и код нас. Центар Гроцке је помало окићен, а по први пут у историји имамо инсталирано и клизалиште. Али, као и све у нашој општини, ни то не доноси дозу очекиване еуфорије. Да ли због опште апатије или због саме изведбе, и то клизалиште наишло је на критике „обичних смртника“.
Истини за вољу, и јесте мало чудно, да не кажем грочански специфично, да се две бандере, један канделабер и један сат нађу – по сред клизалишта. Замислите ту пируету коју клизач мора да изведе да не би „пољубио“ бандеру. И док је за многе то проблем и предмет подсмеха, други, по принципу „дај шта даш“, кажу – важно је да је нешто постављено. Та реченица можда најбоље описује наше стање свести: навикли смо на мрвице, па нам ни бандере на леду не сметају превише.
У суштини, сви смо почели да се вртимо у круг, баш као на том клизалишту. Тај круг је, међутим, највише приметан код самих чланова напредњака или оних који су их до јуче безрезервно подржавали. Осетили су, изгледа, да је ипак „нешто труло у држави Данској“, односно код њих у странци. Чак и оне помпезне најаве њиховог лидера Александра Вучића о смањењу цена, повећању пензија и економском тигру, више не пролазе ни код највернијих. Очи и џепови говоре другачије од телевизора.
Приметно је и нешто што се раније није могло замислити – тишина. Нема агресивног рекламирања СНС Гроцка, чак ни на друштвеним мрежама. Док се раније сваки корак сликао, свака закрпљена рупа прослављала као стратешки пројекат, сада – мук. По више месеци нема ни једне објаве.
Све ово неодољиво подсећа на стање када је пацијент на апаратима толико дуго, да и његови најближи потајно чекају тренутак да га неко искључи, јер знају да ће свима бити лакше. Та врста политичке коме влада тренутно у Гроцкој.
Нови паркинг који се гради, па и ово „препрека-клизалиште“, некако стижу касно да замаскирају све досадашње (не)радње локалних напредњака. Осећа се свуда неки горак укус у устима, неко депресивно стање које лебди над Дунавом.
Шта ће нам то донети, време ће показати. Али, ако нас је историја Србије ичему научила, то је да након оваквог стања свеопште летаргије и ћутања, обично долазе велике промене.
Јер, како народ каже: „Најгушћа магла је увек пред свитање.“
.
Насловна: Илустрација: Жиг инфо/ вештачка интелигенција
Аутор:
