U Hamletovskom stilu, možemo opisati trenutnu situaciju u društvu. Dodamo li i Bijelo dugme, i nastavak stiha „ i bolesno“ onda rečenica postaje totalno jasna i veoma opisna.
Bolest je vidljiva i možemo je pratiti na raznim medijima, i raznim nivoima. Od vrha do dna. Trulež se odavno osetila. Valjda je dolazila postepeno pa nam se nos navikao ili smo se nadali da to samo vetar koji donosi smrad sa strane. Međutim, to dolazi od nas. I miris, i dijagnoza.
Pre par stotina godina Šekspir je napisao sonet 66 koji ide ovako:
“Umornom od svega u smrt mi se žuri,
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što bogato se kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi,
I zlatna odličja o pogrešnom vratu
I savršenstvo u blatnom beščašću,
I device silom predate razvratu
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako iskrenost brkaju s prostotom:
Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati.
Od nje me tek ljubav može sačuvati.”
Sve iz početka i postavlja se pitanje kako živeti u zemlji u kojoj vlada zakon partiskih privilegija, za jedne, a za plebs i one „drske“ važi Dušanov zakonik.
Mi kao da živimo u filmu „Dani Mrmota“. Malo, pomalo pa sve iz početka. Kao da se vreme ponavlja. Da se sve vrti u krug. Taman se oslobodiš jednog uzurpatora vlasti pojavi se drugi. Taman pomisliš ovaj je normalan kad ono nije. Ponadaš se da od onih nema gori kad ono ima. Taman pomisliš da ne može gluplje kada ono može. Kako na vrhu tako i na dnu.
Goran Pekarski
Naslovna: Karikatura Žig info/veštačka inteligencija
