Имамо председника којег нико нема. Човек јединственог става и размишљања. Оно што он замисли, то се њему и оствари. Велики човек, велик скоро два метра, додуше код куће, али у гостима се увек некако скупи, односно, како би Војвођани рекли, ушора.
Ваљда му не прија да мења средину, надморску висину, јер то утиче на његову грбину и коефицијент употребљивости. Ваљда су то неке друге, чудније висине, па је и притисак другачији. Код куће је јак, велик, оштар и просто плијени одлучношћу, али када замакне преко границе, ту негде улево од Беча, до Макрона или Шолца, све му се некако срозa. Лице му постане некако мило, дечачко. Глас нежан и тих. Све је на ноте и тачно се види лепо кућно васпитање. Поштује старије и јаче, али зато када се врати у своју авлију, у своје игралиште, у свој тор, међу своје играчке, своје пријатеље и своје стадо, е, онда му се врати снага, висина, одлучан изглед и оштар став. Тада постаје прави државник, политичар, лидер и судија. То је онда онај он.
Мало му се узнемирила сујета, јер има нека мала група, од неколико, српских студената од цирка 200 000 индивидуалних, самосталних, неподмитљивих појединаца која свакодневно, већ три месеца, таласа. Што таласају ни по јада, него су почели и да пумпају. И то не само они, него су повукли са собом маме и тате, деке и баке, па и комшије пођоше заједно са њима да пумпају. Придружише им се и струковне гране, па сада то није више само 200 000, него свакодневно улицама, у свим градовима, пумпа више од пола милиона људи, а понекад и цео милион. То пумпање лоше утиче на притисак нашег председника. Уз оволико пумпање постоји опасност да га препумпају, па би можда могао и да пукне, али док сви видимо да пуца, он се не да.
Ено га трчи по Србији. Шета своје другаре и пет мезимце. Покушава да направи противтежу. Хоће и он да пумпа, али ове које би он да пумпа, тешко је напумпати. Они константно фурају онај интелектуални израз лица са отвореним устима и снeним погледом у ништа. Добар је то народ, само су мало нежни и збуњени. Виде и они понешто, али некима од њих интерес не да, а некима памет не да да му окрену леђа. Вечерас је у Пожаревцу, али пошто је Босна далеко, митинг се свео на дружење са грађанима у скромној сали. Има и он право да чује своје сужње и да им се понекад цинично насмеје или да их укори када затраже мало веће пензије. Његов очински став према инвалидима постао је пословичан, јер он се никоме не додворава, ма колика мука притиска нашег сељака или инвалида. Никоме се он не правда, јер он је дошао да њих чује како га хвале, а не да од њега траже. Лако је тражити, али важније је шта још сиротиња може да пружи. Шта може још да да, да се настави са рудним исцрпљивањем и економским уназађивањем Србије. Студенти већ захтевају, па неће ваљда и Браничево нешто да тражи.
Студенти траже примену закона и борбу против корупције. Студенти траже системске промене и јасну владавину права. По његовој логици, која неприкосновено тврди да су студенти страни агенти, плаћеници и издајници, ови вечерас „лојалисти“ морају да иду супротно од издајника и плаћеника. Они морају да подрже председника и систем који је заснован на његовом виђењу ствари, по његовој формули и кадровским решењима. По кадровима иза којих је он увек чврсто стајао и гарантовао за њихово знање и способност. Добро, сада их мало хапси, али то је само да се мало смире страсти. Вечерас би се могао појавити закључак да Србија треба да настави са корупцијом и распродајом. Србија треба да настави са енормним задуживањем и трошењем у набавкама са клаузулом „тајна“.
Шта се дешава када ђаво однесе шалу, а болест узме маха?
Десе се студенти. Деси се народ, а уз народ и студенте увек на крају дође и правда!
Горан Пекарски
Насловна: Фонет
