Starosedeoci su narod koji dugi niz godina, vekova nastanjuju određena područja. U našoj maloj varošici Grocka starosedeoce nazivaju one ljude kojima porodično poreklo datira u Grockoj bar preko 50 godina. Grocka je po popisu iz 1950. godine imala oko 3000 stanovnika, danas 2022. godine broji oko 9000 stanovnika.
Moja porodica je dugo nastanjena u Grockoj, više od jednog veka, samim tim i sebe smatram starosedeocem.
Nažalost neke stvari sve više počinju da mi smetaju u mestu gde sam rođen, neke čudne se stvari dešavaju dugi niz godina, jednostavno kao mesto idemo u pogrešnom smeru, kako mi se čini. Sve to počinje da me uznemirava dosta i plaši me za budućnost moje dece.
Pre neki dan čitajući po društvenim mrežama naleteo sam na jednu sliku koja me dosta pogodila i potresla. Ne zato što je strašna, nego zato što je dosta istinita.
90 -tih godina prošlog veka je najteži period za moju porodicu. Imali smo solidan život, većinom smo se bavili poljoprivredom. Imali smo domaću hranu iz naše bašte, gajili smo svinje, imali dve krave muzare, jednostavno standardna priča jedne prosečne gročanske porodice.
Najteži trenutak je bio 1993. godine kada mi je sin stasao za vojsku i kada sam ga ispratio u istu. Posle četiri meseca regrutovan je i poslat u rat u Hrvatskoj. Nažalost ubrzo je ranjen, da kažem srećom u ruku, tako da je iz rata izvukao živu glavu i danas je hvala Bogu tu sa svojim potomcima.
Kao i sve opštine u Srbiji tih 90- godina i Grocka je primila određeni broj izbeglica iz Hrvatske i Bosne. Preko puta moje kuće nalazio se poveći plac, koji je veoma brzo isparcelisan i prodat na manje parcele.
Kupci su bili većinom Srbi izbegli sa područja Hrvatske, tako da su veoma brzo naselili ceo plac i za samo godinu dana počelo se sa izgradnjom tri kuće. Opština je veoma brzo dovukla i vodovodnu, kanalizacionu mrežu, uličnu rasvetu i celu infrastrukturu koju, nažalost, moja porodica i ako pokušavajući dugi niz godina da izdejstvuje isto nije dobila. Naravno imao sam i ja od toga korist, uveo sam i vodu i kanalizaciju u svoje dvorište.
Dvehiljaditih godina posle samo 7-8 godina od rata, njihove su kuće bile sa novom fasadom, ograđena i uređena dvorišta a moja, nažalost, kao da je vreme stalo, poslednje ulaganje je bilo još pre 90 godine. Malo me sramota uvek bilo od njih, al nosio sam se sa tim.
Bili su dobre komšije, nismo se previše družili, al se uvek redovno jave. Njihovih par ukućana je bilo zaposleno u Opštini i u nekim preduzećima, i uvek kad sam ih pitao izašli su mi u susret, da mi nešto sitno završe.
Nekako su svi oni bili snalažljivi nego mi koji smo rođeni ovde.
Od mog kuma sam, možda, dobio najbolji odgovor zašto je to tako.
Kaže kum da su oni živeli u takvom području gde su imali protivnike, hrvate, muslimane, i oni su naučili da se bore, da se međusobno vuku, i oni su sad to preneli ovde, tako da će nas starosedeoce da gledaju kao protivnike, i jednog dana biće i kod nas po njihovim pravilima sve.
Do moje kuće dugo se prodavao plac koji sam ja uvek želeo da kupim za drugog unuka, da njemu sazidamo kuću tu. Malo ga je prodavac precenio, ja nisam mogao da ispoštujem tu cenu trenutno, ali reko aj za godinu dana neće valjda da se proda, da nakupim još malo para ako mogu.
Jednog dana zateknem u placu automobil registarskih oznaka PR. Priđem i uđem sa ljudima u priču, oni kažu da su nove komšije sa Kosova su, dole postaje gusto pa su kupili plac da naprave kuću jer je pitanje kad će da ih proteraju sa Kosova.
Za par meseci niče kuća na tri sprata najlepša u kraju. Na međi sa mnom podigli zid 2 metra visine celom dužinom. Za ovih 15 godina koliko su tu, nikad nisam pohvatao ni šta rade ni čime se bave, malo budu tu, malo kažu idu na Kosovo, dvoje starijih ljudi jedino živi tu stalno i sa njima malo što se ispričam. Imaju troje dece kažu te rade na Kosovu, te u Ministarstvu pa pri Opštini, vidim samo da voze skupocena kola, da li su službena ili njihova ne znam, sve crne nove limuzine.
Ja se samo pitam kako.. Moji dvesta godina ovde žive, jedva nakupimo prozor drveni da zamenimo sa aluminijumskim, a oni preko noći sve završe.
Al moj kum uvek ima najbolji odgovor. On kaže da su oni navikli na Kosovu da imaju protivnika i da se bore protiv Albanaca, i oni ovde ima da nas gledaju kao u njih, jer moraju da budu protiv nekog, tako su navikli.
Kaže da su oni imali neko imanje pored Prištine, i da su im Albanci ponudili ogromnu cenu, 10 puta veću nego što vredi, te da su prodali i kupili tri stana u Beograd i napravili ovu kuću pored mene.
Danas kad nisam pao u nesvest. Izlazi prvi komšija i kaže mi veoma nejasno „Dober den“.
Jedva se sporazumesmo na srpsko-ruskom jeziku. Kupio kuću od mog komšije Kosovara. Pretplatio je, kad sam čuo koliko, nisam mogao da verujem.
Sedim već dva sata i razmišljam, dal sam ja kao starosedelac proklet, gde sam pogrešio ni sam ne znam, suza suzu stiže, jede me u duši. Sin i snaja mi jedva preživljavaju od poljoprivrede, ja i baba na minimalnoj penziji, stariji unuk otišo u inostranstvo da radi na brodu, mlađi unuk radi kod privatnika 10 sati dnevno, automobil u dvorištu preko 15 godina star, fasadu na kući još nismo stavili.
U crkvu sam gročansku odlazio od svoje rane mladosti, 50 godina se znalo kako se ponaša, nikad nismo klečali na molitvi, za slavu, krštenje i venčanje smo kupovali belu sveću, u bokal smo točili svetu vodicu, pomagali smo svi koliko smo imali. Danas više i nema tih naših običaja, kako se ko naseljavao u većem broju, tako su se i sve ove stvari menjale. Slabo više i viđam stare Gročane da dolaze.
Zašto mi koji smo svoj na svome ovako prođosmo? Komšije koje su izbegle iz Hrvatske danas se hvale sa hrvatskim pasošem kako mogu da putuju po Evropi gde hoće. Kako im je mnogo lepo kad letuju na Hrvatskom primorju.
Više od polovine zaposlenih u opštini, preduzećima, policiji je poreklom sa Kosova, i oni su većinom direktori, funkcioneri, rukovodioci, šefovi.
Dosta njih je sa nekom visokom školom zaposleni i time se hvale, a kad porazgovaraš sa njima, ni osam razreda ne bi im dao da imaju.
Mnogo kuća u Grockoj je u vlasništvu ljudi sa Kosova, oni nemaju emocija niti su preterano vezani za njih. Plaši me da ako potraje ovaj rat u Ukrajni i Rusi budu kupovali po Grockoj kuće , da ne doživimo sudbinu Kosova, da nam maternji jezik sutra bude Ruski, da većina stanovništva bude Rusko.
Ja sigurno neću biti živ da sve to vidim, al ne bi voleo iz groba da me isele. Ne mrzim nikoga i naučen da poštujem svakog, ali me sve ovo zabrinjava.
I ako sam verovao u slogan „Za našu decu“, sad mi je u glavi samo slogan „Plašim se za našu decu“
Stariji Gročanin
