Шетња центром Гроцке ових дана не нуди призоре за туристичке разгледнице, већ горку пилулу локалне стварности. Уместо уређене вароши поносне на своју историју, на сваком кораку наилазимо на подсетнике да нешто суштински не штима. И док године пролазе, а власт се не мења, проблеми не само да остају, већ као да се умножавају, постајући симбол једне, чини се, хроничне запуштености.
Већ двадесетак дана, такозвани канделабери, бандере јавне расвете, стоје отворени, са огољеним жицама које представљају директну опасност за пролазнике, посебно децу. Призор као из неког филма о небриги, само што је ово наша свакодневица. Да ли је потребно да се догоди несрећа па да неко реагује? Та „отворена“ расвета као да симболично осветљава мрак у коме се одређене комуналне службе, или они који њима руководе, очигледно налазе.
Као да то није довољно, поглед на заставе – и наше државе Србије и општине Гроцка – изазива сличан осећај нелагоде. Изгужване, неретко умотане и нехајно окачене, као да сведоче о односу који се према симболима гаји. Ако се тако опходимо према заставама, шта да очекују грађани?
А онда, Грочица. Наша мала река, чије би корито требало да буде уређено и чисто, пружа слику селективне бриге. Покошено је првих десетак метара, ваљда да се створи илузија реда за оне који само овлаш погледају. Остатак зараста, а непријатан мирис који се шири није никаква тајна за становнике овог дела Гроцке. Нема се пара за целокупно уређење? Или воље? Или можда нечег трећег?
Све ово нас неумитно води ка кључном питању, оном које лебди у ваздуху и које Грочани све чешће постављају, макар у себи: Напредњаци су у Гроцкој на власти већ тринаест година. Пуних тринаест лета, уз апсолутну већину која им омогућава да самостално доносе све одлуке. Четири мандата су иза њих. Па шта је онда, и поред свега тога, препрека да нам Гроцка функционише како доликује?
После толико времена, изговори о „наслеђеним проблемима“ и кривици „бивших“ постају не само изанђали, већ и дубоко вређају интелигенцију грађана. Јер, ако за тринаест година нисте успели да решите основне комуналне проблеме, да обезбедите да варош буде чиста, уређена и безбедна, онда одговорност не може бити нигде другде до у вашим редовима.
Све чешће се у народу може чути и питање стручности и способности оних који воде општину. Да ли су дипломе стечене на неким, како то народ воли да каже, „ливадским факултетима“ довољне за управљање једним градом, за решавање конкретних проблема који утичу на свакодневни живот људи? Или је партијска књижица једина квалификација која се рачуна, па макар резултати били овакви какве гледамо?
Гроцка заслужује боље. Њени грађани заслужују одговорну, способну и вредну власт која ради у њиховом интересу, а не власт која се задовољава козметичким интервенцијама и чији (не)рад постаје очигледан на сваком кораку.
За крај, једна мисао која би требало да одзвања и у главама оних који одлучују, али и свих нас: „Не мери се власт дужином мандата, већ трагом који остави у заједници.“ Какав траг оставља ова тринаестогодишња власт у Гроцкој, нека процене сами грађани. Али, судећи по призорима са терена, тај траг је далеко од светлог.
Жељко Маторчевић
