Погледајте ову фотографију. Споменик. Три биста. Мермер, бронза, венчићи и цвеће. Свечано, дирљиво, херојски. Речи уклесане у камен говоре о жртви за слободу, о ослобођењу Гроцке, Србије, Југославије. О људима који су свој живот дали да би ми данас имали — шта тачно?
Погледајте сада, молим вас, одмах иза тих мермерних плећа, на свега метар-два удаљености, онако стидљиво и прикривено, како се злокобно надвија – смеће. Гомила кеса, разбацана пластика, амбалажа. Обичан, банални, свакодневни отпад.
Када уметност, па била она и монументална, сусретне сурову реалност, настаје колумна. Ова слика није само комунални проблем, господо, ово је уџбеник из Грочанске ироније. Споменик херојима стоји на пиједесталу, окружен нашом навиком да „заливамо“ прошлост цвећем, док нам садашњост трули тик уз ноге.
Ми волимо те хероје, ми се бусамо у груди, ми обележавамо датуме и делимо ленте. Али док с једне стране полажемо венац, с друге, изгледа, полажемо – ђубре. И то је суштина ствари у нашој општини: фасада је важнија од темеља, а украс од хигијене.
Гроцка је, у овом призору, огледало. Лице нам је угланцано, намазано јефтином шминком, уоквирено скупим натписима и најавама. Говоримо о развоју, о визијама, о инвестицијама. Цвеће се купује за прве редове, а споменици се „дотерују“ пред изборе. А иза те фасаде, иза ћошка, иза званичних саопштења – налази се смеће. Не мислимо само на ово на слици; оно је само сирова, визуелна манифестација.
Мислимо на оно друго смеће. Оно које се годинама прикупља, пакује и чува у оној општинској згради. Смеће од обећања, смеће од нереализованих пројеката, смеће од прећутаних афера. Оно које гуши сваки покушај да се живот у Гроцкој не сведе на преживљавање. И као што се на слици види, отпад је увек спреман да надјача и цвеће и бронзу и славу. Јер смрад се шири брже од идеала.
Питамо се, какву поруку шаљемо? Да је јунацима место у прошлости, а ђубрету у садашњости? Да смо толико обузети „великим темама“ – или, прецизније, маскирањем – да нисмо у стању да почистимо ни испред сопственог прага?
Наша општина Гроцка је класичан пример гланца и јада. Док се ми, грађани, свакодневно боримо с отпадом и прљавштином на улицама, онај други, много опаснији отпад, наставља да доминира општинским ходницима. И докле год дозвољавамо да се смеће изнутра таложи, оно са улице ће се само гомилати. Јер ђубре је, господо, само огледало система који не ради.
И у тој језивој, савршено постављену сцени, где се племенита жртва судара са најнижим комуналним немаром, налазимо поруку за сва времена. Поруку коју наши преци сигурно нису желели.
За крај, једна стара мудрост која се савршено уклапа у грочанску стварност:
„Залуд кречи кућу, кад јој је изнутра труо темељ. У Гроцкој, не кречимо ми фасаду, већ споменик, док нам се ђубре смеје иза леђа.“
Жељко Маторчевић
Насловна: Дејан Бељић – Бели
