Pogledajte ovu fotografiju. Spomenik. Tri bista. Mermer, bronza, venčići i cveće. Svečano, dirljivo, herojski. Reči uklesane u kamen govore o žrtvi za slobodu, o oslobođenju Grocke, Srbije, Jugoslavije. O ljudima koji su svoj život dali da bi mi danas imali — šta tačno?
Pogledajte sada, molim vas, odmah iza tih mermernih pleća, na svega metar-dva udaljenosti, onako stidljivo i prikriveno, kako se zlokobno nadvija – smeće. Gomila kesa, razbacana plastika, ambalaža. Običan, banalni, svakodnevni otpad.
Kada umetnost, pa bila ona i monumentalna, susretne surovu realnost, nastaje kolumna. Ova slika nije samo komunalni problem, gospodo, ovo je udžbenik iz Gročanske ironije. Spomenik herojima stoji na pijedestalu, okružen našom navikom da „zalivamo“ prošlost cvećem, dok nam sadašnjost truli tik uz noge.
Mi volimo te heroje, mi se busamo u grudi, mi obeležavamo datume i delimo lente. Ali dok s jedne strane polažemo venac, s druge, izgleda, polažemo – đubre. I to je suština stvari u našoj opštini: fasada je važnija od temelja, a ukras od higijene.
Grocka je, u ovom prizoru, ogledalo. Lice nam je uglancano, namazano jeftinom šminkom, uokvireno skupim natpisima i najavama. Govorimo o razvoju, o vizijama, o investicijama. Cveće se kupuje za prve redove, a spomenici se „doteruju“ pred izbore. A iza te fasade, iza ćoška, iza zvaničnih saopštenja – nalazi se smeće. Ne mislimo samo na ovo na slici; ono je samo sirova, vizuelna manifestacija.
Mislimo na ono drugo smeće. Ono koje se godinama prikuplja, pakuje i čuva u onoj opštinskoj zgradi. Smeće od obećanja, smeće od nerealizovanih projekata, smeće od prećutanih afera. Ono koje guši svaki pokušaj da se život u Grockoj ne svede na preživljavanje. I kao što se na slici vidi, otpad je uvek spreman da nadjača i cveće i bronzu i slavu. Jer smrad se širi brže od ideala.
Pitamo se, kakvu poruku šaljemo? Da je junacima mesto u prošlosti, a đubretu u sadašnjosti? Da smo toliko obuzeti „velikim temama“ – ili, preciznije, maskiranjem – da nismo u stanju da počistimo ni ispred sopstvenog praga?
Naša opština Grocka je klasičan primer glanca i jada. Dok se mi, građani, svakodnevno borimo s otpadom i prljavštinom na ulicama, onaj drugi, mnogo opasniji otpad, nastavlja da dominira opštinskim hodnicima. I dokle god dozvoljavamo da se smeće iznutra taloži, ono sa ulice će se samo gomilati. Jer đubre je, gospodo, samo ogledalo sistema koji ne radi.
I u toj jezivoj, savršeno postavljenu sceni, gde se plemenita žrtva sudara sa najnižim komunalnim nemarom, nalazimo poruku za sva vremena. Poruku koju naši preci sigurno nisu želeli.
Za kraj, jedna stara mudrost koja se savršeno uklapa u gročansku stvarnost:
„Zalud kreči kuću, kad joj je iznutra truo temelj. U Grockoj, ne krečimo mi fasadu, već spomenik, dok nam se đubre smeje iza leđa.“
Željko Matorčević
Naslovna: Dejan Beljić – Beli
