Садашњи јад и беда у српском друштву нису само продукт власти Александра Вучића. Ово је само финале осионог и надобудног развоја појединаца који владају, или су владали Србијом, или неким општинама и градовима.
Никако не смемо ово стање посматрати као јединствено, или као изоловано, већ је оно кулминација политичких промашаја из прошлости, болесних амбиција појединаца и необавештености гласача. Осим лоше обавештености, има доста необразовања и глупости, али тако је у свим заједницама. Увек ћете имати оне који са мањком памети само знају да ходају, да се прехрањују и размножавају, али њихов глас важи као и сваки други. Демократија је у теорији добро замишљена, али пракса је нешто сасвим друго.
Подсетимо се античких филозофа Сократа и Платона, чији се животни век преклапао око 4. века пре нове ере, и Платонових речи да док год три чобана могу да прегласају њега и Сократа, он у демократију неће веровати. Данас то делује веома ружно, али је он тада мислио да њихове могућности разумевања, интересовања и размишљања око вођења државе нису исте као код људи који су образованији и боље упућени, односно ближи тој материји. Сократ је сматрао да политику треба заснивати на стручности, као што је то случај са медицином. Нико не би дозволио неком популарном, а нестручном, да га лечи, него би тражио оног ко зна. Тако је и са политиком.
Када смо код гласача, свака власт се трудила да унутрашњост Србије буде медијски ограничена и индоктринирана порукама које шаљу ови одозго. Такав гласач је подложан лажима, а српски гласач је неко ко је одувек веровао држави. Просечан Србин има жељу да државу персонификује, и у ту своју персонификацију гледа као у Бога. Тако смо и дошли у ситуацију да нам је Тито био и отац и мајка, да је Слободан Милошевић био мудар лидер. У последњој епизоди српске глупости стигли смо до тога да је Вучић патриота, да је непогрешиви командант, истовремено русофил и Европејац. У исто време је доктор и економиста, и много њих прихвата да он зна боље од мајке колико је био тежак када се родио. То нас је и довело до ситуације да један део пензионера верује да им Вучић даје пензије и новчану помоћ из свог џепа. На срећу, и њих је све мање.
Његов лик и дело ће веома брзо опет бити на испиту. Избори у Косјерићу и Зајечару су, не само дан „Д“ будуће слике политичких прилика у Србији, него су и одсудан фактор у сујети српског владара. Колико му је стало до победе, и колико мисли да његови локални представници ништа не вреде, огледа се у стављању свог имена као носиоца листе и своје слике испред локалних кандидата.
Овај потез је двосекли мач који је сам себи припремио, а шта год да се догоди, он је изгубио. Једна страна га мора посећи. Уколико победи, мораће добро да размисли колико је новца утрошено да би се добио, или „приволео“, сваки глас у те две општине. Анализа његовог тима показаће да без војске са стране, а и из наше Гроцке такође, у тим општинама не би добио баш много. Можда ће му сујета бити задовољена, али реалност ће бити другачија. Анализа би показала да на парламентарним изборима не би могао да има овако масован пара-активизам јер би сви „активисти“ морали да се врате у своје матичне општине. У тако раштрканој формацији једини начин да се дође до гласова био би тешко куповање истих, али цене су скочиле. Ово што имамо прилику да чујемо како се креће глас на тржишту превазилази здраву памет. Наравно да је овако нешто овом систему могуће сервисирати када је мали узорак од само две општине, али избори широм Србије, односно истовремени избори у преосталим општинама, коштали би толико да би многи „донатори“ банкротирали. Наравно, то за њега није битно јер је битна сујета и битно је привидно сачувати образ пред својим чланством како би их још мало држао на окупу.
Ако изгуби бар у једној општини, од ове две, он је завршио каријеру. Он то зна и зато ће се „борити“ на све начине да бар још мало остане на позицији и да задржи узде. Има ту још разлога због којих му је потребно време. Морају се испунити обећања која је дао, а нека од њих су, често од њега спомињани, ЕКСПО и Јадар.
Ако изгуби као носилац листе, бар у једној општини, то ће бити сигнал свим његовим „пријатељима“ да он више није „оно“ што је био и ескалираће, већ сада осетно, дистанцирање од њега и свега што он представља. Када прва искра запали мали пламен, пожар је неминован. Он то зна и зато се и понаша дрско и осионо када прича о већинском делу Србије и грађанима који му све више окрећу леђа. До 2017, па можда и до 2018. године, он је био солидан и може се рећи довољно добар, али одједном се све окренуло. Зашто се окренуо, то ће време показати, или нека независна политичка, правосудна анализа или здравствена опсервација. Можда ни једно од тога. Можда смо сви ми луди па не разумемо ту величину и пожртвованост. Можда смо ми у криву, али једно је јасно, а то је да стандард опада и да слободе има све мање.
Инциденти на завршеним пројектима за које је важила тајност у јавним набавкама су све чешћи и чешћи. Све се више користе неки маскирани момци који су стационирани око њега и његовог радног места. Тако је било у једном периоду владавине Слободана Милошевића све док систем није пукао изнутра под свакодневним притиском јавности и савесних делова тог истог система. Тако су се и створили услови за успех петооктобарске револуције. Мислите о томе.
Горан Пекарски
Насловна: Илустрација: Жиг инфо- вештачка интелигеницја
