Између кичме и савијеног врата: Зашто нам је потребан Предраг Миловановић?

У овој земљи пепео се брзо распрши, али мирис паљевине остаје заувек у ноздрвама оних који су га осетили. Ми у Жиг инфу тај мирис добро познајемо.

Те децембарске ноћи 2018. године, када је кућа Милана Јовановића претворена у буктињу, нису горели само зидови и ствари – горела је идеја да новинар сме да пита, а грађанин да зна.

Пише: Жељко Маторчевић

Тада смо упознали Предрага Миловановића. Не као неког чиновника који одрађује посао, већ као човека који је решио да законе ове државе примени на оне који су мислили да су изнад државе.

Сада, пред изборе у Високом савету тужилаштва 23. децембра, против њега се покреће добро позната машинерија „спиновања“. Покушавају да га представе као ово или оно, да му замуте лик и дело, надајући се да је јавност заборавила шта значи имати тужиоца са кичмом. Али ми нисмо заборавили. И нећемо.

Миловановић није само водио поступак за паљење Миланове куће. Он је водио битку против система који је научен да зажмури када „локални шерифи“ реше да ућуткају истину. Он је био тај који је именом и презименом стао иза оптужнице против Драгољуба Симоновића, у време када су се многи његови саборци из правосуђа већ увелико скривали иза процедуралних грешака и бескрајних одлагања.

Зашто им он данас смета? Смета им јер је доказ да се може другачије. Његов грех у очима оних који кроје ове спинове јесте управо то што није пристао на трговину утицајем. Није пристао да правосуђе буде служавка политике, већ је захтевао да буде оно што мора бити – мач правде који не бира жртве по партијској књижици.

Ово није само текст подршке једном човеку. Ово је подсећање на то шта губимо ако дозволимо да људи попут Предрага Миловановића буду потиснути у страну. Ако систем поједе оне који имају храбрости да га поправљају, шта остаје нама који о том систему пишемо? Остаје нам мрак у којем ће следећа шибица можда бити бачена на неког другог, а тужиоца који би смео да оптужи налогодавца више неће бити.

Избори за Високи савет тужилаштва нису само интерна ствар тужилаца. То је тест за читаво друштво. Да ли бирамо кичму или савијен врат? Да ли бирамо професионалца који је свој занат калио на најосетљивијем случају напада на слободу говора, или бирамо послушнике који ће седети у тишини док „спин-мајстори“ обављају свој прљав посао?

За редакцију Жиг инфа, одговор је јасан. Предраг Миловановић је свој испит положио пред лицем правде и грађана. Сада је ред на његове колеге да покажу да ли у њима има макар трунке те храбрости коју је он показао бранећи право Милана Јовановића на живот и реч.

Истина се не може спалити. А ни достојанство, ако га имате.