Између „школског“ у Пударцима и Ауто-пута: Да ли нас је снег изненадио или смо се ми само размазили?
Сваке године, чим падне прва озбиљнија пахуља, друштвене мреже и портали експлодирају. Наслови се утркују ко ће бити драматичнији: „Србија под белим покривачем: Колапс на путевима“, „Снег поново изненадио путаре у јануару“, „Хаос у превозу, скраћене линије и завејана села“. Читајући коментаре, човек би помислио да смо се пробудили у сред леденог доба, а не у земљи где је зима сасвим нормална природна појава.
Међутим, истина је, као и увек, негде на средини. Између наше размажености и неспособности оних који би требало да брину о проходности путева.
Дух старих зима и санкање „низ Дом“
Сећате ли се времена када смо били тинејџери? У Пударцима смо имали праве „ски стазе“. Нису нам требали Копаоник ни Златибор. Имали смо наше „школско“ – ону чувену низбрдицу ка Основној школи, и улицу ЈНА, познатију као „низ Дом“, која спаја два главна пута.
На тим стазама смо се санкали и клизали барем три дана, ако не и дуже. Нико није кукао што пут није црн од асфалта сат времена након што је пахуља пала. Чекали смо да прође камион, или једноставно да довољно аутомобила угази снег. Били смо стрпљивији, отпорнији и, чини ми се, срећнији.
Данас је већ после три сата општа паника ако је пут завејан. Као да смо заборавили да природа има свој темпо.
Тање јакне и заборављене чизме
Можда је проблем и у томе што су нам зиме постале ретке, па смо се одвикли. И сам сам једва ископао неке старе чизме из ормара да бих изашао да очистим испред капије. Сећам се да су за Светог Ђурђица гости често остајали „заробљени“ због наноса снега. Није се могло кући, а нико због тога није дизао револуцију.
Данас су нам и јакне тање. Некада су се носиле оне дебеле, перјане, у којима си изгледао као „Мишлен“ лутка, али ти је било топло шта год да се деси. Данас јуримо моду, а онда кукамо: „Леле, што је хладно“. Заборавили смо како је то када са другарима из одељења гуркаш аутобус уз Брестовик да бисте се уопште вратили из школе. Данас је скраћена линија за два стајалишта разлог за националну трагедију.
Систем у 21. веку: Између професионалаца и „Ћација“
Ипак, не можемо све свалити на нашу размаженост. Живимо у 21. веку и с правом очекујемо да живот буде лакши и ефикаснији. Пре неколико ноћи, возећи ка Београду, видео сам сву апсурдност нашег система. На Ауто-путу постоје деонице које су очишћене „за десетку“ – где можете возити максималном брзином без икаквог страха. А онда, одједном, уђете у зону где изгледа као да нико није прошао од прошле године.
Та неједнакост у раду открива болну истину. Изгледа да смо испратили искусне раднике који су знали сваку кривину и како се „бори“ са снегом, а на њихова места довели разне „Ћације“. Људе којима је партијска књижица једина квалификација за волан камиона или руковођење зимском службом. Када се струка замени онима који „само раде свој посао“, добијемо хаос на местима где га не сме бити.
Закључак
Дакле, где смо? С једне стране, постали смо превише нестрпљиви, занемарили смо личну припрему и очекујемо да природа не утиче на наше планове ни секунд. С друге стране, плаћамо порезе и путарине да би нас водили способни, а не подобни.
Снег ће се отопити, али овај средњи пут – између наше носталгије и модерне ефикасности – морамо пронаћи што пре. До тада, очистите своје прагове, обујте оне старе чизме и, ако треба, помозите комшији да изађе из наноса. Као некад у Пударцима.
Аутор:
