Sve je ovo već viđeno na samom kraju 20. veka. Da li je moguće da niko nije izvukao nikakve pouke iz tih događaja? Ako je 5. oktobar imao nijanse obojene revolucije, sada je totalno suprotno.
Tog famoznog 5. oktobra protiv srpske vlasti se digao narod kome je sve dozlogrdilo. Dojadilo narodu da ga lažu, da mu prete i da mu biju decu na ulicama. Smučili su se narodu bahati funkcioneri, državna elita i vladajuća dinastija. Dozlogrdilo raji da trpi i predsednika, i kumove, ostalu rodbinu, kao i bulumentu oko njega. Ali tada srpski režim nije imao prijatelje u svetu. Nije imao prijatelje u Evropi za razliku od sada. Tada je postojala jaka volja da se režim u Beogradu smeni. Sada su gotovo svi evropski lideri prijatelji srpskog naroda, naših prirodnih bogatstava i „jake“ ekonomije.
Svi su našli nešto dobro u novom „ekonomskom tigru“. Kada je tako, zašto se stalno spominje „specijalni rat, hibridno delovanje i asimetrično delovanje“? Dobro se zna da su to mehanizmi koje najčešće koristi Zapad, ali samo tamo gde im je interes. Za takvo dejstvo imamo primer aktuelnih dešavanja u Rumuniji, oko predsedničkih izbora, a za najnoviji primer neuspele obojene revolucije imamo Gruziju, gde je bivša ambasadorka Francuske u Tbilisiju postala predsednica Gruzije, pa na isteku mandata pokušala da ospori izbornu volju Gruzijaca.
Ovo sada nije obojena revolucija. Nije obojena revolucija dovela do pada nadstrešnice, niti je obojena revolucija organizovala vređanja i maltretiranja građana od strane maskiranih siledžija. Nije obojena revolucija dugo ćutala o dokumentaciji rekonstrukcije železničke stanice. Nije obojena revolucija rekla da se nadstrešnica nije renovirala. Nije obojena revolucija poslala poruku da deca nisu vlasništvo roditelja i nije ona zapretila profesorima da, ako ne budu držali časove, neće raditi u školstvu.
Nije obojena revolucija krenula sa Jadrom i obećanjima Nemcima, i pretpostavljam, kako bi se u što kraćem roku našla zamena za ukrajinski litijum iz rudnika Ševčenko koji su Rusi, pre neki dan, preuzeli u sklopu SVO-a i oslobađanja Donbasa. Nije ona većinu javnih nabavki stavila pod oznaku „tajna“, a takođe nije ni oformila nekakve, do pre neki dan nepoznate, skupine koje sebe nazivaju „Lojalisti“. Kome su oni lojalni ako Srbija nije znala da oni postoje? Zaklinju se u crkvi na vernost. Kome?
Nije studentima palo na pamet da najave formiranje „Beogradske službe bezbednosti“. To je prezentovano kao briga za decu, ali u stvari je protiv Ustava i više liči na paravojnu ili parabezbednosnu organizaciju koja bi štitila… Koga? Možda bi se pripadnici BSB-a regrutovali iz redova „Lojalista“ kako bi ovi imali podstrek i „lojalnu“, tj. masnu satisfakciju. Svima značke i ovlašćenja. Znači, imali bismo Komunalnu policiju, Lojaliste i BSB. Svi u službi reda, rada, discipline i zaštite komunalnog poretka. Ti li si to, Rumunijo, nisam te odmah prepoznao.
Nije obojena revolucija krenula u organizaciju EXPO-a i predvidela trošak od skoro 18 hiljada miliona evra. Nije obojena revolucija obećavala robote kurire i leteće taksije. Nije obojena revolucija priznala dokumenta i tablice tzv. kosovske države. Nije obojena revolucija potpisala Briselski sporazum i ispunila sve iz Ohridskog sporazuma. Nije obojena revolucija izgubila srpsko pravosuđe i policiju na Kosovu, kao ni školstvo. Nije obojena revolucija izgubila srpske banke, poštu i valutu. Nije ona zaboravila na Gazivode i prihvatila pozivni broj. Nisu ovoliki promašeni slučajevi na važnim pozicijama odluka obojene revolucije.
Nije obojena revolucija otvorila pa zatvorila put Kruševac–V. Banja. Nije obojena revolucija otvorila pa odmah krenula sa rekonstrukcijom puta Šabac–Loznica. Nije ona radila potporne zidove kod Predejana, pa se blato izliva kada pada jača kiša. Nije obojena revolucija kriva za Savamalu. Nije omladina došla na ideju da zameni svoj radni narod nekim drugim „radnim“ narodima.
Svoje ljude plaćamo bedno i teramo ih u Evropu, a pod idejom „Zapadni Balkan“ uvozimo se Albanci i Makedonci. Taj film nećemo gledati, jer za Makedonce i Albance mi nismo Zapad. Naravno, tu su i Bangladešani, Indijci i ko zna još ko, jer i oni odande beže od nekih svojih, kao što naši beže od ovih naših, a poslodavci su stimulisani da ih prime jer za njih imaju 30% umanjenje doprinosa. Lako može da se desi da vrlo brzo dobiju pravo glasa, i eto solidne podrške. Kako bi Lečić u filmu „Tri karte za Holivud“ rekao: ako treba, zamenićemo i narod. I eto, krenulo je.
Pa kada nije obojena revolucija ovo sve uradila, ko je onda sve ovo uradio?
Da nije 21. vek, vlast bi totalno drugačije reagovala. Možda ne za 6 do 7 „zmijskih“ sekundi, ali potrudila bi se vlast da se to završi u što kraćem roku. Kako? Ima načina.
Sećamo se mi devedesetih, suzavaca i pendreka. Sećamo se maski i bejzbol palica po građanima dok čekaju prevoz. Sećamo se i tenkova na ulicama Beograda, ali se sećamo i bagera, i još mnogo čega.
Jedna stvar je sigurna, a to je da nijedan režim, nijedan sistem nije opstao kojeg nisu podržavali stanovnici glavnog grada.
Mislite o tome!
Za Žig info:
Goran Pekarski
Naslovna: Arhiva/5.oktobar/profimedia
