Колико вреди живот у Србији?

Вредност живота је немерљива, али када је српско правосуђе у питању, онда он не вреди ни ранијих 5 милиона, него 3 милиона динара.

Наравно да је Апелациони суд, који је умањио одштету за оне који су изгубили неког под тонама бетона у Новом Саду, то образложио тиме да њихова претрпљена душевна бол због губитка блиске особе не вреди више од тога. Када се зна да нема процеса за утврђивање кривице за пад надстрешнице, онда је очигледно да „пуј пике не важи“, кривца нема, и „добро“ је да се држава „умилостивила“ да уопште и процењује вредност душевног бола, то јест вредност жалости за губитком блиске особе на превеликих 3 милиона динара. Када се прича о било ком пројекту који режим планира, цифре које се презентују изражене су у милијардама, и то не у динарима него у еврима, а када је живот у питању…

.
Пише: Горан Пекарски
.

Рече председник да неки људи само размишљају о цифрама, а када слушате кадрове СНС који се фрљају са вредностима пројеката и када видите колико кошта један сат на Тргу Републике или будући светионик код БИГЗ-а, или акваријум на Ушћу, запитамо се — а о чему људи да мисле. Цифре које нам се сервирају су астрономске и, благо речено, мегаломанске, а народ се плаши да иза мегаломаније вири клептоманија.

Шокирао сам се изјавом о Отвореном Балкану и слободном промету робе између нас и Албаније. Питам се шта то Албанија нама може да понуди, а да ми немамо боље. Наравно, одмах ће неки полуписмени бот да ускочи са парадајзом, али зар га ми немамо на југу Србије. Залудела ботовска овчица ће одмах да каже да је њихов парадајз јефтинији, али кога то брига. Ако грађанин Србије треба да састави крај са крајем штедећи на парадајзу, е па и не мора да га састави. Имамо „најјефтинију струју“ у овом делу Европе, „најјефтиније гориво“ у овом делу Европе, па можемо да имамо скупљи парадајз. Сада ће неко од оних нормалнијих да примети да наше гориво и струја у коначном износу далеко од тога да су, не најјефтинији, него да су уопште имало јефтини. Од просечне плате грађанин Србије данас може да сипа много мање горива и да плати много мање киловата струје него пре 2012.

Још један шок сам преживео, а то је када сам чуо да смо предложили да Србија буде примљена у ЕУ, а да се одричемо права гласа и да се одричемо права вета. Одричемо се оног на шта све чланице имају право по оснивачком акту ЕУ. Ово више није политика „курвања“, ово је политика подвођења. Шта се крије иза те наше фамозне понуде? Шта се постиже са понизношћу пред особама као што је Фон дер Лајен или нека друга особа у служби европског лудила и погрешних процена? Каже председник да он мора да штити интересе Србије и да то ради баш на овај начин. Нека ЕУ ради шта хоће, а ми ћемо да ћутимо и да све одобравамо. Да ли је то интерес Србије? Капитулација пред евро-квазиинтелектуалцима? Шта се крије иза те понуде и тог предлога? Какве се гаранције добијају и за кога? Колективне, сумњам, али сам склон да верујем да је ту појединачност примарна.

Најавише нам и експанзију вештачке интелигенције. Производићемо роботе двоструке намене. Ускоро ће да нас замене у свему, па и у гласању. Природну памет смо отерали, а вештачку ћемо програмирати. Имаћемо АИ у свим сегментима друштва — у медицини, транспорту, војсци и полицији — па ти онда изађи на улицу када је алгоритам предвидео да се то не сме. Нема полицајца који размишља и који после иде кући, него робот који поступа по програму. Постаћемо вишак, и то ућуткани вишак. Све ће бити алгоритамски предвиђено и препознатљиво. Свуда роботи и интелигенција. Свуда, само не у политици. Интелигенција свуда, само не у СНС.

Док ово пишем, сетих се једне истине, а то је да није највећа будала онај који говори глупости, него још већа будала онај који верује у то што му се говори.

Хоћемо ли се ми „упамет“ или ћемо остати оно што од нас већ дуже време праве?

Насловна: Илустрација