У Београду знају кога је њихово оружје убијало… Ово је порука која је стигла из Москве.
Вучић је од Србије направио непоузданог партнера у свету, а од себе, већ одавно, најпослушнијег НАТО поданика.
До недавно Србија „није продавала“ оружје и муницију, а онда после друге или треће опомене из Москве, Србија, по речима Вучића, обуставља продају оружја. Обустављамо оно што тобоже нисмо радили. Док са једне стране на тарзанском руском језику Вучић покушава да се поново допадне Путину, са друге стране срдачно се цери и улизује свим могућим лидерима Европске уније. Помислио је да је паметан ако продају оружја трећим странама прикаже као продају делова па да их они сами склапају. Умислио да је он нека српска ИКЕА, па да, као намештај, купују и сами склапају. Али за разлику од столова и столица на склапање, које не убијају људе, ракете и минибацачке мине, са јасним ознакама српске производње, то једино и раде. Која је разлика ако продајете ракету за ВБР Град из делова – односно ако некоме продате посебно упаковано тело, реп и бојеву главу, а не целу ракету у комплету? То је само сигурније за транспорт, а са друге стране је само административна обилазница. Да ли је мислио да, док са једне стране сисамо руски гас по најнижој могућој цени, са друге можемо учествовати у „прокси помагању“ у убијању руских војника? Да ли стварно мислимо да лизање са Зеленским и понуде о обнављању украјинских градова или мањих области могу да се финансирају од уштеде од ниске цене руског гаса?
Русија је још једном дала шансу политичком манекену, али не због њега, него због грађана Србије. Рекли су да „верују“ да ће продаја оружја бити обустављена, али да ће пратити ситуацију и понашање овог нашег Минхаузена.
У Србији је хаос. Цвета корупција и све полако прелази из лаке самовоље у тешку глупост и напредну диктатуру. Конференције за штампу и гостовања по телевизијама се завршавају неком неприкривеном хистеријом и мега осионошћу. Нема он више стрпљења за овај народ. Он није више председник овог народа, нити је ово његов народ. Он све нас посматра као стоку или личне робове. Он личи на странца који је окупирао ову земљу и од ње направио личну колонију. Све око себе гази и понижава. Последње увредљиво од њега је посета војсци, а обукао се као да је кренуо да се игра са децом напољу. Да ли као мали није имао довољно другара или се није довољно изиграо – ето, не знам. Министар Гашић, без обзира ко шта мисли о њему, на састанак са војним врхом дошао је у оделу и на тај начин показао поштовање према одбрамбеним снагама Србије. Овај је дошао у кошуљи, кратких, савијених рукава и распасан. Кошуља виси ван панталона и као такав прима рапорт од официра и врши смотру гардиста постројених у његову част. У нека прошла, поноснија времена, српски официр не би себи дозволио да овако одевеној особи преда рапорт и салутира. Ово је више личило на вежбу и да је рапорт предат неком рендом лику који глуми председника, да би све деловало веродостојно.
На КЗН и на питање новинара о начину облачења, он оптужује Гашића за лоше одевање. Неки би рекли да је то понашање неког дрипца, а не највишег државног званичника. Задржаћу поштовање према функцији председника, али искључиво према функцији, јер ће неко други убрзо обављати ту дужност и надам се да ће се потрудити да врати углед функције коју обавља и да ће се држати уставом прописаних дужности председника Републике.
Ма колико год тврдио за себе да је паметан, стално наседа на директиве западних шаптача који га терају да све што ради – ради против интереса Србије, а он, верујем, има „нешто“ у процепу, ради све само да не дође до стезања. Не вреди. То што му је у процепу не контролише Запад – бар не још задуго. Стега и правда су у рукама народа, а када народ стегне – онда ту нема попуштања.
Горан Пекарски
Насловна: Мреже
