Крај грочанске ере „хлеба и игара“: Када утихну петарде, можда се коначно чује разум

Вечерас чекамо Српску нову годину. Или би бар требало да је чекамо. Некада је овај датум био синоним за још једну туру еуфорије, пуцњаве и општенародног весеља, као „поправни испит“ за ону „регуларну“ Нову годину.

Међутим, ако се осврнемо на протекле празнике, од 31. децембра па све до данас, стиче се један чудан, али можда и отрежњујући утисак – циркус је спаковао шатре.

Пише: Жељко Маторчевић

Све оно што је ова власт годинама сервирала под паролом „хлеба и игара“ као да је изгубило рок трајања. Нема више тог сјаја, или боље речено, тај сјај више никога не заслепљује.

Божић у тишини – јел’ се Исус родио или…?

Приметили сте сигурно – Београд први пут после ко зна колико година није имао организован дочек Нове године. Гроцка? Славља су све слабија, готово изнуђена. Чак је и онај перформанс уношења бадњака у зграду ГО Гроцка – што су напредњаци увели као неку своју, само њима знану „древну српску традицију“ – изгубио на значају. И искрено да вам кажем, то и није тако лоше. Божић је, ваљда, породични празник, празник мира и дома, а не партијског сликања и општинског маркетинга.

Оно што ме је посебно „ударило“ јесте тишина. Сећате се ранијих година? За Нову годину и Божић, Гроцка је звучала као фронт у Украјини. Ватромети и петарде су трештали десетине минута без престанка. Ове године? За Нову годину се нешто и „пицало“, тек да се обележи, али за Божић… Тишина. Као да је, Боже ме прости, Исус умро, а не да се родио.

Али, кад мало боље размислим – па није се Христос родио уз канонаду топовских удара и кинеских ракета. Родио се у тишини и скромности. Можда нас је ова апатија и недостатак новца за пиротехнику нехотице вратила правим вредностима?

Бик на ражњу и гладне године

И да не буде да само мрачимо, ова тишина ме подсетила на једно друго време и једног бившег председника наше општине. Ако је неко љубитељ чистог, непатвореног „сељачизма“ у заштићеној културној зони Гроцке, сигурно му недостаје тај период. Сећате се оног чувеног бика на ражњу? Окретао се бик, мастило се, јело се и пило, као да сутра не постоји.

Та слика је била савршена метафора тог времена: појели смо тог бика за један дан, а онда смо остатак године – гладовали. То је била цена тих „игара“. Данас, када тог бика нема, и када нема тих грандиозних, кичастих прослава, можда постајемо свеснији реалности.

Повратак нормалности?

Стари људи кажу: „Празно буре највише јечи“. Годинама смо слушали ту јеку, буку и халабку која је требало да прикрије празнину у нашим новчаницима и фрижидерима. Сада, када је бука утихнула, када народ више нема воље да слави на силу, ствари постају јасније.

Култура и нормалност се, стидљиво али упорно, враћају у народ. Они некултурни, бахати и „ненормални“, који су живели од буке и лажног сјаја, полако губе публику. Њихове представе више нико не жели да гледа. И то је та светла тачка у овом мраку.

Можда вечерас неће бити ватромета који пара небо изнад Дунава, али ако уместо тога у својим домовима будемо имали мир и свест да не пристајемо више на јефтине трикове – онда је ово, драги моји Грочани, ипак срећна Нова година.