Reči znaju da ostave trag, ali dela, koliko mogu da zabole, sruše ili uruše, toliko mogu i da naprave ili poprave. Sve se svelo na to ko kaže, ali i ko nešto čini.
Svedoci smo da režim gubi tlo pod nogama. Ovi kulturni protesti velike intelektualne moći naizgled, čini se, ne mogu da naškode vlasti, ali potezi vlasti i samog Vučića pokazuju da oni ovo doživljavaju veoma porazno. Šta je to u njihovoj psihi da ne reaguju na zahteve, ali im užasno smeta ova pamučna stihija koja svakog dana prekriva sve veći deo Srbije? Kulturno, veselo, složno, studenti i omladina zajedno sa građanima izgrađene savesti, svaki dan uporno gaze, gnječe sujetu onoga koji je sam sebe nametnuo kao najvoljenijeg i najvećeg. Onog istog koji je do juče bio neprikosnoven, ali zbog svoje osionosti nije znao da čita znake koji su mu stizali od naroda. Tinjalo je nezadovoljstvo, i onda se desila tragedija u Novom Sadu. Tragedija na koju je Vučić odgovorio lažima i prkosom. „Pljunuo“ je na zahtev građana i jednostavnu želju da se privedu odgovorni i da se isti izvedu pred lice pravde. Krenuo je u podele, vređanja i etiketiranja, pa je doveo iz Republike Srpske srpskog glasača sa Dedinja, Milorada Dodika, koji se drznuo da jedan deo građana Srbije nazove smradovima. Opet se javila izlizana nacionalističko-radikalna terminologija, koja je devedesetih umalo sahranila Srbiju. Terminologija koju je Šešelj forsirao i koja je na kraju rezultirala petooktobarskim promenama i smenom ovih istih koji su tada bili na ministarskim pozicijama i potpredsednici vlade. Trebalo je da prođe 12 godina da mi oprostimo, a 19 da sve krene iz početka. Ista meta, isto rastojanje. Povampirili su se i zajahali ponovo, ali ovog puta sa više iskustva.
Rekoh da dela mogu da unakaze, ali mogu i da ohrabre i da leče. Dobra dela mogu da uliju nadu u bolje sutra za sve nas. Tako je bilo i u Nišu. Dok Vučić deli naš narod i građane Srbije, dok saziva kontramitinge na koje bi, po toj definiciji, trebalo da mu dođe kontranarod, kontrastudenti i kontrapamet, i dok „pobeđuje“ nekakve revolucije koje generišu neki izmišljeni strani plaćenici, a podršku nalaze u domaćim izdajnicima, dotle studenti šire jednakost i toleranciju, ljubav i razumevanje.
Da među dobrim, obrazovanim i kulturnim ljudima nema granica i da su tolerancija i razumevanje različitosti bitne stvari, pokazali su studenti u Nišu kada su dočekali svoje kolege iz Novog Pazara. Pojavila se parola „Ljubav je u šeheru“, oivičena srcem. Za svoje kolege iz Raške oblasti, ili kako je oni zovu Sandžak, studenti i građani pripremili su ramazanski ručak i večeru, u skladu sa tradicijom muslimanske veroispovesti. Da li su baš sve uradili kako treba, ne znamo, ali njihove kolege nisu imale zamerke. Ovaj potez proleteo je kao munja. Građani Novog Pazara, ali i ostalih gradova i mesta, veoma su pozitivno reagovali. Izjave su išle dotle da su rekli da im se vratila vera u život u Srbiji. Koliko se sve poremetilo u našoj zemlji, mi i ne znamo, jer su nam jedini izvori režimski mediji na čelu sa RTS-om. Da li mi znamo kakvo je pravo stanje u našoj zemlji i da li znamo pravu istinu o tolerantnosti i međunacionalnim odnosima unutar naših granica? Plašim se da ne znamo.
Još jedan potez mladosti koji nam pokazuje u kakvoj državi oni žele da žive. Očigledno je da svet ide dalje, a da diktature nemaju mesta u viziji ovih mladih ljudi.
Goran Pekarski
