Речи знају да оставе траг, али дела, колико могу да заболе, сруше или уруше, толико могу и да направе или поправе. Све се свело на то ко каже, али и ко нешто чини.
Сведоци смо да режим губи тло под ногама. Ови културни протести велике интелектуалне моћи наизглед, чини се, не могу да нашкоде власти, али потези власти и самог Вучића показују да они ово доживљавају веома поразно. Шта је то у њиховој психи да не реагују на захтеве, али им ужасно смета ова памучна стихија која сваког дана прекрива све већи део Србије? Културно, весело, сложно, студенти и омладина заједно са грађанима изграђене савести, сваки дан упорно газе, гњече сујету онога који је сам себе наметнуо као највољенијег и највећег. Оног истог који је до јуче био неприкосновен, али због своје осионости није знао да чита знаке који су му стизали од народа. Тињало је незадовољство, и онда се десила трагедија у Новом Саду. Трагедија на коју је Вучић одговорио лажима и пркосом. „Пљунуо“ је на захтев грађана и једноставну жељу да се приведу одговорни и да се исти изведу пред лице правде. Кренуо је у поделе, вређања и етикетирања, па је довео из Републике Српске српског гласача са Дедиња, Милорада Додика, који се дрзнуо да један део грађана Србије назове смрадовима. Опет се јавила излизана националистичко-радикална терминологија, која је деведесетих умало сахранила Србију. Терминологија коју је Шешељ форсирао и која је на крају резултирала петооктобарским променама и сменом ових истих који су тада били на министарским позицијама и потпредседници владе. Требало је да прође 12 година да ми опростимо, а 19 да све крене из почетка. Иста мета, исто растојање. Повампирили су се и зајахали поново, али овог пута са више искуства.
Рекох да дела могу да унаказе, али могу и да охрабре и да лече. Добра дела могу да улију наду у боље сутра за све нас. Тако је било и у Нишу. Док Вучић дели наш народ и грађане Србије, док сазива контрамитинге на које би, по тој дефиницији, требало да му дође контранарод, контрастуденти и контрапамет, и док „побеђује“ некакве револуције које генеришу неки измишљени страни плаћеници, а подршку налазе у домаћим издајницима, дотле студенти шире једнакост и толеранцију, љубав и разумевање.
Да међу добрим, образованим и културним људима нема граница и да су толеранција и разумевање различитости битне ствари, показали су студенти у Нишу када су дочекали своје колеге из Новог Пазара. Појавила се парола „Љубав је у шехеру“, оивичена срцем. За своје колеге из Рашке области, или како је они зову Санџак, студенти и грађани припремили су рамазански ручак и вечеру, у складу са традицијом муслиманске вероисповести. Да ли су баш све урадили како треба, не знамо, али њихове колеге нису имале замерке. Овај потез пролетео је као муња. Грађани Новог Пазара, али и осталих градова и места, веома су позитивно реаговали. Изјаве су ишле дотле да су рекли да им се вратила вера у живот у Србији. Колико се све пореметило у нашој земљи, ми и не знамо, јер су нам једини извори режимски медији на челу са РТС-ом. Да ли ми знамо какво је право стање у нашој земљи и да ли знамо праву истину о толерантности и међунационалним односима унутар наших граница? Плашим се да не знамо.
Још један потез младости који нам показује у каквој држави они желе да живе. Очигледно је да свет иде даље, а да диктатуре немају места у визији ових младих људи.
Горан Пекарски
