Мајстори којима се праштала ракија и „напредак” који нам је донео распад
Владавина напредњака, након четрнаест дугих година, дотакла је својеврсно дно. Не говорим овде само о великим издајама, високом криминалу или милионским аферама о којима читамо сваки дан.
Говорим о дну које осећа обичан, мали човек. Говорим о институционалном слому онога што је некада чинило крвоток сваке државне установе и јавног предузећа – говорим о техничкој служби одржавања.
.
Пише: Жељко Маторчевић
.
Сећате ли се тих људи? Свака радна јединица имала је своје мајсторе. То је била екипа од десетак људи, правих занатлија. Да, нећемо се лагати, ујутру би се често „убила” по која љута. У шали се говорило да то раде „да им се не тресу руке” док касније буду прецизно варили, зидали или спајали жице. Али, ти људи су били институција за себе. Били су знак поштовања.
Тој старој гарди се и та чашица праштала, јер када они узму алат у руке, посао је био завршен. Тачно се знало ко је ко: молер је био молер, електричар је био електричар, а водоинсталатер – водоинсталатер. Наравно, помагали су једни другима, свако је знао понешто од туђег заната, али се поштовала струка. И што је најважније – све је функционисало. Зграде су биле окречене, цеви нису цуриле, а сијалице су светлеле.
А онда су дошла нека „напредна” времена. Неко паметан, вероватно са купљеном дипломом менаџера, закључио је да нам такви мајстори нису потребни. Рационализација, рекли су.
Данас, у просечној техничкој служби, уместо десет стручњака, имате једног или двојицу несрећника. Од њих се очекује да буду све: и ложачи, и зидари, и молери, и електричари. „Катица за све”, а у ствари – жртве система. Али, није само бројчано стање проблем. Проблем је што су права места у одржавању заузели неки нови „мајстори” – мајстори за лепљење плаката и пуњење аутобуса.
Општина Гроцка је можда и најбољи, или боље рећи најтужнији пример тог феномена. Многи се воде на платним списковима управо на тим пословима одржавања, али алат не задужују. Њихов „алат” је списак сигурних гласова, а њихово „градилиште” су екскурзије у „Ћациленд” и тапшање по митинзима широм Србије.
И док фиктивни радници одржавају рејтинг странке, стварност око нас се распада. Довољно је да изађете испред кућног прага, или још боље – да одете до саме зграде ГО Гроцка. Ако је „кућа домаћина” таква, каква је тек остала општина?
Бетон је испуцао, асфалт око зграде се круни као да је од песка, а каблови висе на све стране као лијане у џунгли, претећи да неког убију. Клупе су изанђале, урбани мобилијар уништен. Све то стоји тако годинама, нетакнуто руком мајстора. Зашто? Зато што мајстора нема. Отерани су, понижени, или замењени послушницима који не знају да замене осигурач, али знају да заокруже број на листићу.
Најпоразније од свега није тај распад бетона, већ распад наших критеријума. Навикли смо се. То је оно што боли. Постали смо земља трећег света у центру Европе, где је нормално да прескачете отворене шахте, да газите по смећу и да гледате оронуле фасаде институција које би требало да представљају ауторитет државе. Заборавили смо онај осећај сигурности када знате да у комшилуку или фирми постоји мајстор који ће „средити ствар”.
Данас ствар нема ко да среди. А ми ћутке прелазимо преко тога, пазећи само да не уганемо ногу у некој рупи испред општине.
Зато, док гледамо како нам се околина круни, ваљало би се подсетити старе народне мудрости која данас у Гроцкој звучи као проклетство:
„Кућа стоји на земљи, а живи од људи.”
Кад отераш људе који знају да раде, кућа можда остане на земљи још неко време, али је живот из ње одавно изашао.
Аутор:
