Novine su pre dve godine bile pune naslova kako Vučić neće da ide na Ekonomski forum na Kopaoniku, tajkunski skup grobara srpske privrede i države, ali sada se pojavio i otvorio dušu kada nam sveća već dogoreva.
Istina, tada je Vučić bio samo prvi potpredsednik Vlade zadužen za borbu protiv korupcije i kriminala, koordinator rada svih službi bezbednosti i ministar odbrane. Trebalo je da izađe na parlamentarne izbore i umili se biračima, pa je shvatio da mu okruženje na Kopaoniku ne bi prijalo u kampanji.
Novine su tada udarale u talambase navodeći „izvor iz vrha SNS“ da Vučić, iako je najavljen, neće da bude sa onima koji su „predmet krivično-pravnog gonjenja, ali i sa onima koji su odgovorni za katastrofalno stanje srpske ekonomije – svega onoga protiv čega se on bori“.
Od tada su izbori prošli i Vučić je dobio što je želeo. Tada je trošio priču o borbi protiv kriminala, ali kako od toga nije bilo ništa sada ne mora da beži od skupa trtova i može da pređe na druge bajke.
Njegovo ovogodišnje pokazanje na Kopaoniku stoga nije nikakvo čudo, jer Vučić nije za ove dve godine naučio da ne bude gadljiv, već nam je samo pokazao staro lice, ono s kojim se rodio.
Srpski Davos, kako beslovesni novinari nazivaju skup beskorisne parazitske kaste, samo je gomila ljudi koja je u privatizaciji uglavnom uspela jedino da se zaduži trošeći na jahte, dvorce, limuzine i skupe kurve trošeći esenciju napljačkanog. Novu vrednost nisu stvorili uprkos državnim subvencijama, izuzimajući one uporne i drugačije koji subvencije nisu dobili.
U neka druga vremena Krcun i njegovi iskoristili bi priliku da preko srpskog Davosa sazidaju fabriku ili obdanište. Vučić, međutim, iskoristio je pažnju da se opet izjada. Te vređaju ga, te ga niko ne razume, potcenjuju rad koji je uložio, te opet ima velike planove…
Srećom pa nije opet pričao kako nije išao na more ili planinu ili kako ustaje zorom i slično. Jer koga briga? Šta iko ima od njegove nesanice i podočnjaka?
Pa onda „vređajte mene, ali nemojte Novaka Đokovića“… Kako je to jadan pokušaj da prenese sažaljenje birača na sebe. A verovatno je reč i o ličnoj potrebi ministra tenisa da se izjada, suočen sa činjenicom da nije ono što je zamišljao i da ništa ne ume i ne može, pa su mu sada krivi drugi. Ali, to je već samo njegov i problem stručnog lica.
Zapravo, srpski premijer nema ništa drugo da ponudi, jer ništa korisno nije uradio. Naprotiv. Ali da ponavljam sve njegove ludosti besmisleno je i predstavlja opšte mesto te bih samo dosađivao ljudima.
Meni je ipak zapala za oko njegova nova tirada o uvođenju „dualnog obrazovanja u Srbiji“ i da dolazi potpredsednik švajcarske vlade da nas tome nauči. Zainteresovao me taj izum, a onda je ispalo da je reč o učeničkoj praksi.
– To znači da bi već u srednjoj školi deca trebalo da saznaju šta je rad. Ja sam išao u zemunsku fabriku satova INSA i tada sam naučio šta znači kada moraš da uradiš i kako to da uradiš. Današnja deca pojma nemaju. Kada sinu spomenem vodomer, kaže: „Šta pričaš ti“ – poverio se Vučić.
Premijer je godinu dana stariji i išli smo u istu gimnaziju i na istu praksu. I danas nemam pojma šta je jezikoslovac mogao da nauči na strugu, osim što me je poteralo da završim sa što boljim uspehom i pobegnem što dalje. I da sa saosećanjem gledam na radničku klasu. Nije to malo, priznajem. Ali ruku na srce, norma za đake bila je mala, osim kada su majstori pokušavali da svale posao na njih kako bi se pozabavili rakijom. Bilo je tu i onih bez prstiju…
Nadam se da će novi eksperiment biti bolje osmišljen. Stoga predlažem da na praksu zauvek uputi i onih pola miliona stranačkih mrmota u državnoj službi koje izdržava sa pola budžeta na račun investicija u infrastrukturu, zdravstva, školstva, milicije, vojske… Zarad saosećanja sa radničkom klasom, ako je to naučio na praksi.
Hajde Vučiću, nisi valjda gadljiv?
Igor Kozarski, Vesti
