У Скупштини Србије опозиција покушава да власт призове памети. Видели смо бакље и димне кутије, али смо видели и председницу Скупштине која злоупотребљава место председника парламента и, мимо процедуре и пословника, обраћа се са места председавајућег, називајући посланике опозиције Албиновим љубимцима и терористичком бандом.
Ситуација јесте непријатна и јесте несвакидашња, али изгледа да се троше мирне процедуралне методе, јер власт и даље не реагује на захтеве за нормализацијом политичке ситуације, него упорно игнорише и тера по своме. Све може бити једноставно, и излаз из политичке кризе јесте у прелазној влади, регулисању изборних правила и контроли истих. Чега се власт плаши ако се тако дрчно и одлучно позива на никада већу снагу и подршку грађана?
Предлог закона о измени Закона о високом образовању није ништа друго до легализација мита на државном нивоу. Држава користи своју моћ да преко јалове Скупштине прогура закон који ће се студентима понудити у облику смањења школарине за 50%. Када погледамо тренутак у коме се предлаже ово смањење, јасно се види да држава жели да, смањењем трошкова уписа, купи наклоност студената. Систем „ми вама смањење, а ви назад у клупе“ није ништа друго до митo на највишем нивоу. Зашто овај предлог закона о измени Закона није предложен раније? Могло је то да се уради у јесењем редовном заседању, пре свега овога, али очигледно није било потребе за додворавањем студентима. Међутим, како је ситуација ескалирала након неуспеле кампање јефтиних станова, кренуло се даље. Опет власт прескаче основ покретања студентских протеста, а то су захтеви који су одмах изнесени. Међу тим захтевима нема молбе за јефтиним становима и половичним школаринама, већ је јасно наведено шта се тражи. Ниједан захтев није политички и сви се односе на функционисање правног система унутар државе.
Једна од тачака на дневном реду је и EXPO 2027. Мегаломански пројекат који до сада достиже цифру од 18 хиљада милиона евра, или скраћено 18 милијарди. Шта ми то правимо за те паре? Да ли можете да замислите колико је то новца? Не видим ниједну економску исплативост за државу од реализације тог пројекта. Јасно је да ће се тамо негде нешто градити, али колико је реална цена да се то доврши – никоме није јасно, осим актерима и гурaчима пројекта. Новоформирано предузеће поверено је момку који је рођен 1991. године и који је, колико сам сазнао, завршио туризам и хотелијерски менаџмент. Да ли је то довољно да се овако младом човеку повери пројекат вредан 18 хиљада милиона евра?
Мени ово личи на велико задуживање које ће имати за последицу град духова када се EXPO заврши. Једна од мисли ми је да ће „Београдски сајам“ бити измештен у Сурчин како би бар неки од објеката добили намену, а да ће се на простору садашњег сајма градити наставак „Београда на води“. Носим се мишљу да ће део средстава од тих 18 милијарди евра на неки начин завршити као инвестиција за проширење BgH2O.
Колико генерација ће грцати и враћати оволико задужeње? И да ли ћемо напокон сазнати колико ће шта тачно коштати? Ако ствари остану на овом нивоу и ако се нешто не промени, плашим се да ће се пројекат реализовати у целости, како је замишљен и са колико новца је предвиђен. А после ће бити касно да било шта променимо. Да ли ће за то неко одговарати више неће бити примарно, јер ће се све сломити на онога ко је одговоран – а то је директор.
Горан Пекарски
Насловна: Илустрација – Жиг инфо/Вештачка интелигенција
