Naš narod, uman i razuman govori da je za poštenog čoveka najveća sramota prositi devojku – a biti odbijen, doći u goste po redu i običaju a poljubiti zatvorena vrata, a posebno nuditi se za „Dragog Gosta“ a domaćin ni da čuje .
Za umnog i razumnog čoveka, ali ne i za Ćurana, Soma, Patka, . . . kad tako moram da kažem .
Ipak, čuveni travnjak bele kuće, sa govornicom i desetak predstavnika sedme sile nije prvi slučaj „Celivanja zamandaljenih dveri „ . Nije ni prvi put da se ispred nosa majci Rusiji od strane „Vojskovođa i državnika“ srpske Jugoslavije, odnosno jugoslovenske Srbije vrši lupanje na čvrsto zamandaljena vrata velikoj svetskoj sili „Sjedinjenoj republici Americi“ .
Ne ulazeći u istorijske dubine, vezane za slučaj pripajanja Banata tadašnjem Kraljevstvu SHS, kasnijoj Kraljevni Jugoslaviji, u kome su sa uspehom sadejstvovali braća po vinklu i visku Pupin i Vilson, znate već za ta slobodnozidarska posla, koja su sa velikim uspehom okončana, na opštu radost svih prisutnih . . .što je , u odnosnima sa USA sigurno jedinstven slučaj u istoriji . Najinteresantniji spoljnopolitički odnosni vezani za „Intimna druženja“ tadašnje FNRJ i USA , ne koristim namerno izraz „Politička kurvanja“ vezani su za period od 1945-te do 1955- te godine, gde su se svetski, ali i belosvetski diplomatski krugovi zgražavali, nad činjenicom, da jedan „Komunistički“ general Peko Dapčević traži od amerikanaca atomsku bombu, dok drugi general Koča Popović, in- kognito, tobož da svi znaju a niko ne zna, odlazi na noge „Velikom belom ocu“ da bi mu se izjadao kako mu Majka Rusija želi dati par dobrih udaraca varjačom po turu, kao nevaljalom detetu . Šalu na stranu, za vreme takozvane „Krize Informbiroa“ , drug „Najveći sin svih naroda i narodnosti“ nije smeo ni da pomisli, a kamoli da mrdne van granica svoje socijalističke domovine, da ne dobije patku kao Erdogan, ali je zato ostvarivao mnoge političke „intimne odnose“ sa ambasadorima tadašnjih svetskih sila.
Svoje najprobranije kadrove Đilasa, Kardelja, Velebita, Koču Popovića, Peka Dapčevića, pa čak i samog Acu Rankovića, koji je samo serbski znao, a drugi jezik ni da bekne . . .takva su vremena bila , „Najveći sin „ slao je diljem belog sveta . . .Ne verujete. Sve je potkrepljeno istorijskom dokumentacijom . . . Do dana današnjeg, u prašnjavim arhivima, ostala je sačuvana američka „Nacionalna obaveštajna procena „ pod naslovom „Verovatnost invazije Jugoslavije od strane SSSR – a „ ( NIE – 29 ) za 1951 – vu godinu, koja staje na stanovište da se Titov režim ne može srušiti pro – sovjetskim državnim udarom, niti unutrašnjom insceniranom pobunom (Današnjom obojenom revolucijom ) nego samo invazijom zemalja Varšavskog pakta, ili u krajnjem slučaju samog Sovjetskog Saveza . Kako je došlo do toga da se jedna ekonomsko i politički potpuno beznačajna zemlja poput tadašnje FNRJ nađe kao jedna od najvernijih „Zemalja socijalizma“ na udaru sovjetske Rusije – pitanje je za stotinak milijardi dolara . Pri tome, prividno ne odustajući ni slova od proklamovanih socijalističkih ciljeva , kao šarenoj laži za upotrebu unutar granica, trči u zagrljaj klasnom neprijatelju, i prvoj zemlji svetskog imperijalizma, „Sjedinjenoj republici Americi“ . Prava je tragikomedija, koja se umalo pretvorila u krvavu farsu, a kako izgleda, samo je Staljinova prerana smrt, sprečila eskalaciju Sovjetske ljubavi, koja bi se bes sumnje okončala jako tragično po FNRJ a naročito po samog Tita i njegov režim .
Okolnosti događaja vezanih za „Rezoluciju Informbiroa“ publicistički su obrađivane jednostrano, sa velikim ulepšavanjima, i glase, od prilike ovako : „Posle slavne pobede nad mrskim fašizmom, izvojevane rame uz rame sa velikim Sovjetskim savezom, kao jedna od najkrupnijih ratnih tekovina stvorena je FNRJ . Ova mlada i ponosita država suočila se sa brojnim teškoćama, od kojih je najveća bila obnova i izgradnja zemlje . Sovjetski savez je insistirao da se to čini po uzoru na njihova plodotvorna iskustva, što je u početku FNRJ i činila. Oslanjajući se na sovjetsku praksu FNRJ je pristupila nacionalizaciji, konfiskaciji, prinudnom otkupu, te na kraju kolektivizaciji sela formirajući Kolhoze i Sofhoze . Ne uvažavajući specifičnosti našeg seljaštva, ovakve mere dovele su do pasivnog, ali i aktivnog otpora po pitanju prinudnog otkupa, a u zemlji je zavladala glad . Sovjetski savez se ponudio da FNRJ uputi „Bratsku pomoć“ odnosno da FNRJ pretvori u jednu od sovjetskih ne republika, nego „Gubernija“ kakve su bile zemlje Albanija, Mađarska, Rumunija, Bugarska . . .što FNRJ nije mogla da prihvati .
Tito je Staljinu odlučno rekao NE . . .“ Istorijska stvarnost, nasuprot izloženom bila je daleko surovija . Naime, posle poraza „Partizanskih snaga“ i njihovog razbijanja krajem maja 1944- te godine / Ovu činjenicu prenela je i sovjetska PRAVDA / stvar spašavaju englezi i odvode Tita i „Vrhovni štab“ na ostrvo Vis, a zatim u Italiju . Igrom sretnih istorijskih okolnosti, prostori Jugoslavije dolaze u centar pažnje zbog gotovo nepostojanja aktivnih nemačkih snaga – osim pola tuceta posadnih divizija trećeg poziva . Deo crvene armije, poznatiji kao „Ukrajinski front“ – ne u smislu bojišta, nego organizacione jedinice, poput Arbije, sa generalom Tolbuhinom na čelu, odlučuje da do Berlina ne stigne preko Poljske – tamo su nemačke snage bile jake, odnosno bilo je gusto . . .a rusi su već dobrano iskrvili . . .već da s esreća potraži „Prekim putam“ na jug preko Ukrajine i Bugrske , Jugoslavije, Mađarske, Donje Austrije pa natrag u Berlin . Preko preče – naokolo bliže. Ali u tadašnjoj Srbiji – nigde partizana .Gde su partizani . . .u najtamnijim dubinama Titove mašte . Od mitske brojke 500 – 800 hiljda boraca ni traga ni glasa . Rusi se čupaju za kosu . . .
Tolbuhinu Tito ide na noge, grle se i ljube u bijela lica . Tolbuhin u neobranom grožđu . Vidi da ga je prepredeni kajkavac preveslao . Odvaja nekih 350 – 420 hiljada vojnika Ukrajinske Armije, i udara zaobilaznim putem na Berlin, preko Bugarske i Jugoslavije .Istoričari svedoče da čak ni u Kraljevu, Valjevu i Čačku – nisu pronašli dovoljan broj „Partizana – komunista“ ni za Komandu mesta . . .Tolbuhin, prepredenjak stari, sve je stavio „Na papir“ te druga Tita zadužio za popriličan iznos od desetak miliona ruskih zlatnih „Obračunskih“ rubalja, koliko bi naime koštalo angažovanje pomenute vojske .Na koji način je Tito isposlovao, da Crvena Armija napusti Jugoslaviju . . .e, za ovo mu i danas istoričari skidaju kapu . Kada je došlo vreme da se „Plati račun“ odnosno 1946,47,pa i same 1948 – me godine, FNRJ je to u početku činila, i to liferovanjem poljoprivrednih proizvoda u zemlje sovjetske satelite, navodno u vidu „Pomoći“, tako je Albanija ispomognuta sa 1500 vagona žita, Bugarska 2000, DOK JE Poljska, u kojoj navodno vlada neviđena glad, pomognuta sa 15 000 vagona žita . Nije potrebno napominjati, da se FNRJ našla u ne neobranom, nego više nego neobranogm grožđu, dok i sama nije bila prinuđena da uvede bukvalno „ROPSKE ODNOSE“ odnosno prinudni otkup poljoprivrednih proizvoda i kolektivizaciju sela .
Ovakav presedan, ne postoji u istoriji . Naravno, narod je počeo da se buni . . . Sovjetski savez, naravno, nudi „Bratsku pomoć“ ali Tito neće ni da čuje. Događa se „Kopernikanski obrt“ druga zemlja socijalizma FNRJ, perjanica svetskih rešavanja najgorljivijih pitanja, od nacionalnog, do klasnog, do samoupravljanja, kao najvišeg izraza marksističke misli „Fabrike radnicima – zemlja seljacima“ kreće , prinuđena pojavom velike gladi i nezadovoljstava, preko mora, odnosno na same njegove obale, te se daje u besomučno prosjačenje pomoći svake vrste. Dolari, funte, oružje . . .pirinač, žito, pasulj, sirove kože, drvena građa, gvožđe, čelik. . .Naravno, američka pomoć ima svoju cenu . Naime, kada čuvena SVETSKA BANKA, i EKSIM BANKA više nisu bile voljne da daju FNRJ „Kredite za obnovu i razvoj“ jer nije bilo ni najmanje sumnje da ih FNRJ neće vratiti, Tito je počeo d ašalje svoje „Emisare“ u besomučno i bezglavo prosjačenje po svetu „Klasnih neprijatelja“ koji nam eto, moraju pomoći, da se izborimo, sa ( Tito se genijalno dosetio ) i više nego izvesnom vojnom intervencijom Sovjetskog saveza. Amerikanci su bili i više nego zapnjeni.
U vrlo izglednom obračunu sa Rusijom, tadašnji „Hladni rat“ mogao je eskalirati čak i u atomski sukob, pitnje razbijanja monolitnosti „Istočnog bloka“ nije se posebno nametalo . . . Vladimir Velebit, visokorangirani diplomat, odlazi na noge „Velikom belom ocu“ i prosjači ORUŽJE, koje bi bilo upotrebljeno za odbranu FNRJ od Sovjetskog saveza. Milovan Đilas, odlazi na noge Čerčilu, i traži ni manje ni više, nego ORUŽJE, ali i obećanje Ujedinjenog Kraljevstva, da će ljudstvom i logistikom pomoći FNRJ u odbrani zemlje od možebitne sovjetske intervencije . Peko Dapčević, „Izlajao se“ postoje velike sumnje, slučajno, ili namerno , o tome da FNRJ traži ATOMSKU BOMBU od amerikanaca, koji bi je, nema sumnje i isporučili, ako čak i nisu, pa je kasnije povukli, u zamenu za izgranju basnoslovno skupih atomskih skloništa ispod gotovo svakog brega, brdovita nam domovine socijalističke federativne republike Jugoslavije.
Diplomirani pravnik Višekruna Đorđe
