Кад министар „објашњава“ сељаку како се живи

Гледам овај снимак након састанка и осећам мучнину. Не ону физичку, већ ону људску, моралну. Пред нама је човек, пољопривредник, чије лице не говори, већ вришти. У његовим очима се не види само умор од рада, већ и она најтежа врста умора – умор од неправде.

.
Пише: Жељко Маторчевић
.

Тај састанак, ако се то уопште може назвати састанком, био је слика и прилика данашње Србије. С једне стране стола седи мука, зној и земља под ноктима. С друге стране седи испеглана ароганција, парфем и потпуно одсуство свести о стварном животу. Види се с каквом је „муком“ тај разговор прошао. То није био дијалог, то је било мрцварење. Министар, уместо да слуша, „подучава“. Уместо да понуди решење, нуди празна обећања упакована у бирократски целофан који сељаку не значи ништа. Понашање поражавајуће, готово увредљиво за сваког ко зна шта значи зарадити кору хлеба на њиви.

И док гледам ту сцену, мисли ми лете ка мојој Гроцкој. Ка нашој Гроцкој. Болови тог човека са снимка су болови сваког мог комшије који је некада веровао у ову земљу.

Сећате ли се времена када су нас звали „Мала Калифорнија“? Није то био маркетиншки трик, то је била чињеница. ПКБ „Гроцка“ и ПКБ „Болеч“ нису били само фабрике, били су жиле куцавице овог краја. Наши производи су путовали светом, а Гроцка је мирисала на брескву, кајсију и успех. Људи су живели од свог рада, а не од социјалне помоћи или партијске књижице.

А данас? Данас је „Мала Калифорнија“ постала пуста ледина. Пољопривредника је све мање, сабијени су у ћошак, уцењени ниским откупним ценама и скупим горивом. Ја, који долазим са села, који сам дете ове земље, дошао сам у ситуацију да више не знам ни како изгледа крава. Шта смо то дозволили? Да нам штале постану музеји, а њиве грађевинско земљиште за сумњиве инвеститоре? То није развој, господо из министарства, то је систематско уништавање.

Овај снимак је доказ да они не разумеју језик којим говори српски сељак. Они чују речи, али не осећају тежину. За их смо ми само статистика, бројка у Екселу која треба да се уклопи до следећих избора. Али преварили су се. Глад и неправда су најгори саветници, а стрпљење је ресурс који се најбрже троши.

За крај, уместо великог закључка, оставићу их са једном старом народном, која можда најбоље описује овај јаз између министра у фотељи и сељака у блату:

„Сит гладном не верује, а кад гладан проговори – ситом преседне.“