Prvi put sam bila na ovakvoj vrsti sastanka i lepo sam se iznenadila kada sam shvatila da mi se prvi put za 15 godina pruža prilika da organizujem lep događaj za 8 mart, Dan žena.
Iako sam prvobitno prijavila više ljudi koji bi bili obuhvaćeni akcijom, žene, majke, sestre, kćeri su imale prvenstvo. Zamolila sam da se prihhvati moj predlog da organizujem jedan ručak, obilazak na terenu i slanje jednog lepog iznenađenja, ipak za samo 30 osoba.
Pošto mi auto još uvek nije popravljen, išla sam po donaciju koju je naručila Opština Grocka, biciklom i drugom, a onaj ko nas je sreo ispratio nas je pogledima, Bogami onako ljudski.
Došavši kući, morala sam da požurim dok je posluženje bilo još vruće i da lepo spakujem i podelim, shodno broju članova. Želela sam da se majka, ćerka, baka, sestra oseti posebno i da ne mora da brine o lepom posluženju za svoje. Bake su dobile ružu pride. Pošto smo drugi dan imali goste kod nas kući, imala sam vremena da obiđem lično porodice osim jedne u Begaljici, a deo sam podelila i kod nas.
Drugi dan je bio poseban jer su nam gosti bili ljudi iz Organizacije sa amputiranim ekstremitetima na čijem čelu je godinama Čika Jova, legenda za života, čovek koji ima rođake i u Grockoj, Brestoviku..
Zašto sam pozvala njega? Iz razloga što je došao sa damama iz njegove organizacije sa saradnikom Acom i tog dana je upoznao mladu ženu iz Beograda G.Jelenu i njenog muža. Cela zamisao je bila da njih troje upoznam. Jelena nema jednu nogu, ima 37 godina, muža koji je takođe invalid, žive od 15.000 dinara, kao podstanari. Od mene dobija voće i povrće jednom nedeljno, koje i sami podele na 5 porodica u Beogradu koje teško žive. Kada su se svi okupili, moje je bilo da ih poslužim i kažem da je to dar moje Opštine sa željom da provedu jedan divan dan.
I bio je. Bila je tišina dok je Jelena plakala pričajući koliko ona kao invalid nema prava da živi normalno, koliko oni koji su zdravi umeju da zagorčaju život onima koji to nisu. Bilo je zaista teško to gledati i slušati, jer mi smo samo bili svedoci jedne nove nade, obećanja za bolje sutra, prvo za korpu koja se stavlja na patrljak od noge gore u kuku, a zatim i izrade proteze, koju ne mora da plati, već samo da naruči.
Jedan sto u našoj kući, za koji sedimo mama i ja svaki dan, više nikada neće biti samo sto od drveta, već mesto gde se ugasila jedna tama i rodilo svetlo u jednu novu, koliko god može da bude, lepšu i svetliju budućnost, ne samo za Jelenu već i njenog muža koji muku muči godinu dana sa ranama u nozi koje gnoje, a ne želi da ih operiše jer bi to značilo da njegova žena ostaje sama kući, a o njoj nema ko da brine.
Tog dana ja nisam bila Pepeljuga, već samo neko ko ih poslužuje onim što sam imala, hranom, kafom, sokom i osmehom. Bila sam samo neko ko je uradio ono što je želeo, da učini jedno dobro delo. Iskreno, da nije bilo ljudi iz Opštine Grocka toga ne bi bilo.
Moja mama nije mogla da lako podnese ceo razgovor, a nisu baš ni sve žene, ipak… koliko god da ne možemo da razumemo neke stvari, naše je da saosećamo i da se bar pomolimo za zdravlje onima koji ga nemaju, a i da zahvalimo na svome.
Ja se zahvaljujem Čika Jovi, što ga poznajem godinama, što ne znam koliko ljudi je pomogao, koje sam mu poslala, što je ostao dosledan sebi i svom duhu i zadatku da učini život lakšim, boljim i kvalitetnijim onima kojima je to potrebno. Hvala i ljudima iz Opštine Grocka, što su me pozvali i što su pomogli da se toliko žena i osoba učini taj dan toliko lepo i vredno, jer oni to i jesu. Možda mi kojima ništa ne fali smo suviše besni da shvatimo da život čine tako sitne stvari bez kojih se ne može, počevši od normalnog koraka, normalnog zahvata rukom, normalnog vida, sluha i govora.
Ja Vam svima želim zdravlja i dug život. Živite dugo i uspešno!!! I jedno veliko hvala 🙂
Svetlana Ceca Urošević
