Vojislav Šešelj je biće koje, što je odavno poznato, funkcioniše samo u ekstremnim uslovima. I ma koliko Srbijom vladali ekstremna Vođina paranoja i totalno ludilo obezglavljenosti, otkad se vratio iz Haga vojvoda nikako nije mogao da dođe do izražaja. Kao da ga je za ovih prethodnih 12 godina tamnovanja vreme pregazilo, pa je ono što je nekad bilo vrhunac sumanutosti sada postalo državna politika i uobičajena svakodnevica. Ali, srećom, tu su Hrvati…
Džaba je Šešelj klancao od studija do studija, pričao sve i svašta, prozivao redom (sve nekako, a kobajagi na molbu uplašenih voditelja, izbegavajući da ošine po aktuelnom Vođi, rendajući isključivo grešnog Tomu), vremenom ga izgustiraše probirljivi gledaoci. Pomisliše mnogi: prođe njegovo, ko babu zviždanje.
Međutim, znao je hiperinteligentni Vojvoda narav bivše zapadne braće, pa je visoko digao – zapaljenu šahovnicu, uz prigodnu tiradu o starim i novim ustašama. Zakrvavljenih očiju, Zagreb je urliknuo kao ranjeni tigar, veleposlanik je hitno vraćen u lijepu našu, srpski Vođa je zamolio ‘rvatskog kolegu da se smiri, da se ne nervira zbog šašavog Voje, da bratstvo ništa ne sme da pomuti…
Tako se Šešelj, nalik onoj arktičkoj žabi koja mesecima tavori smrznuta i takoreći mrtva, ponovo otkravio na plamenu nikad zgasle hrvatske mržnje.
Na muvu je upereno čitavo topništvo (čije dnevnike, uzgred rečeno, Hag nikad nije dočekao, pa je Gotovina odlepršao u slobodu), diglo se sve i lajavo i mutavo preko reke Save, spalite Šešelja ili niš’ od Europe!
Vazda neobavešteni Vulin, razapet u dilemi da li je čovek ili političar, takođe se gadno zamerio kroatskim civilnim stožerima. Nevinoga Antu nazvao je, gle!, ustašom, na šta mu je ministar branitelja Predrag Matić (čist Kroat, što mu samo ime kaže) poručio da je najbolje da „ide da se leči, BRE“. Zajedno sa Šešeljem.
E, sad, šta je u tome svemu dobro? Pa mnogo toga. Prvo, da konačno neko iznervira Hrvate i ukoči ovog našeg na putu skidanja gaća pred Tuđmanovim naslednicima i učenicima koji su ga nadmašili. Drugo, da se Zagreb uskopisti pa nas, mada se u Evropi pitaju ko ja u Užicu, saplete na pogubnoj trasi ka EU, trasi na kojoj se gaze svi nacionalni interesi, prodaje Kosovo, sahranjuje i ovako bedna ekonomija, a narod mrcvare naprednjački lešinari koji su dobili odrešene ruke sve dok ne posvršavaju sve gadosti koje su im naređene.
Možda je Šešelj lud, nisam mu virio u karton, a ni on neće da ga pokaže, ali da se njegovim stavovima ništa ne može ni dodati ni oduzeti – to stoji. Njegova logika je neumoljiva, njegovi zaključci brutalni, ali tačni, e sad, što to smeta onima koji bi da pod tepih gurnu pobijene i prognane Krajišnike, zarad Kolindine puse, to je već njihov problem.
Nego, mene zanima šta će biti s grešnim Vulinom? Koji ga đavo ili vragec natera da trlja nos lično Vođinom hrvatskom kolegi, tak’ dražesnom i kooperativnom Milanoviću? Opet su mu poturili drogu u heroin, ili ga je spopao nesnosni nagon iskrenosti?
Mogu da ga zamislim kako, siromah, koluta očima i gleda u nebo odakle je Bog poslao i Slobu i Vučića na vlast, dok Glavni urla sa ivice infarkta. Vrti brojanice i stoički podnosi gnev Pravednoga. Zamišlja svoju glavu, kao Lazarevu, na oltaru otadžbine. Prosvetljenje.
A, naš Vođa rešio da nas uvede u Evropu, žive ili mrtve, sa odranim kolenima i rasvetalim guzicama. Tako je obećao onima što su oprali Tadićev presto i spremili novog Mesiju, manje gadljivog čak i od svog bezličnog prethodnika.
Braćo Kroati, vi ste nam jedina nada.
Milan Jovanović, Vesti
