Jaja uvek kupujem na pijaci, kod jedne gospođe, vrlo kulturne i duhovite žene. Danas, dolazim kod nje, a ona stoji pored susedne tezge, gde se okupilo nekoliko ljudi. Potom mi prilazi i kaže:
„Izvinite, ja malo pomažem i kao prevodilac, kolege slabo znaju engleski“.
Moram da priznam da sam bio fasciniran činjenicom da „jajarka“ govori strani jezik; istovremeno, postideo sam se svojih predrasuda i trenutne odvojenosti od naroda, koji sve ove vekove i decenije preživljava…. Ko sam ja da sudim?
„A koji jezik govori taj gospodin… stranac?“
„On nešto nabada. Govori neki svoj sirijski engleski…“
„Izgleda da braća Sirijci ostaju kod nas, Mađari planiraju da…“
„Znam, čitala sam“, prekida me gospođa, „hoće da nas ograde kao u Aušvicu. Stvarno ne razumem šta očekuju od nas? Pa nećemo valjda da zabranimo ulaz tim ljudima koji beže od rata i užasa…“
I tako mi je ova gospođa, koja – ne da nije „jajarka“, nego je po duhu plemkinja – vratila veru u dobrotu našeg naroda. Setio sam se i kako grčke gazde, pre nekoliko dana, nisu ponudile mojoj supruzi praznu sobu, u periodu od devet ujutro kad smo morali da izađemo iz svoje sobe, do šest popodne kad nam je polazio autobus za Beograd. Ponudili su samo upotrebu toaleta u toj sobi; trudnica nek baza po mestu i kad joj se pripiški to „moze“, ali krevet ne „moze“. I tad me je ganula jedna novopridošla gospođa iz Smedereva koja je sa prijateljicom stigla u smeni posle nas i koja je odmah ponudila Danici da boravi u njihovoj sobi do polaska autobusa…
Pomislio sam kako su Srbi sa sobom, preko Čakora i albanskih gudura, 1915, preveli i desetine hiljada austrougarskih zarobljenika, i kako su ti mučenici jedni drugima pomagali u tim vrletima, gde je prestalo neprijateljstvo, a ostala samo čovečnost.
E, na ovakvim svetlim primerima, treba da vaspitavamo svoju decu. A oni, komšije, ako hoće da stave ogradu – nek stave, ja još nisam čuo da su Sirijci nekome naneli zlo; to su samo ljudi, braća nesrećnici, a čojstvo je značajnije od junaštva.
Vojislav Todorović
