Док се спушта још једно лето над нашом Гроцком, ваздух није испуњен само мирисом зрелих кајсија, већ и тешким, опорим мирисом безнађа. У општини која је некада била симбол плодности и поноса, данас влада таква конфузија да се више заиста не зна „ко коси, а ко воду носи“. Али, док нико не носи воду жеднима, зна се ко наздравља нашим новцем.
Читамо о голготи наших воћара. Људи који су свој живот и зној уткали у ову црвену земљу, сада гледају како им труд пропада. Малена, та икона нашег краја, постала је синоним за уцену и понижење. Док се наши домаћини боре за сваки динар, гледајући како им род багателишу, општински оци остају неми. Где је помоћ? Где је стратегија? Нема је. Лакше је, изгледа, окренути главу.
А док воћари гледају у земљу, мештани Заклопаче гледају у суве чесме. Каква иронија, каква срамота, да у 21. веку једно село нема воду ни за сеоску славу. То није само технички квар; то је симбол потпуног расула система. То је доказ да они који су плаћени да брину о основним потребама грађана, или не знају, или не желе да раде свој посао. Али, битно је да се нова набавка од 15 милиона динара спроводи без грешке. За шта тачно? Док нам деца у вртићима нису безбедна, а домаћини грцају у дуговима, приоритети су, очигледно, негде другде.
И онда, врхунац цинизма. Драма у вртићу „Весељко“ у Калуђерици, где су нам најмлађи, наша будућност, директно угрожени. Урушава се плафон у установи која би требало да буде најсигурније место после дома. Поставља се питање: о чему ви, господо из власти, размишљате док потписујете те милионске набавке? Да ли вам на памет падну та деца? Или су вам битнији „партијски војници“ и њихове потребе?
Одговор се сам намеће када прочитамо вест под саркастичним насловом „Наздравље, грађани!“. Троши се и расипа, док се суштински проблеми гомилају. Нема ко да нам покоси, нема ко да поправи квар, нема ко да заштити децу и пољопривреднике. Али зато има ко да седи у фотељи, кријући своју неспособност и нерад иза имена Александра Вучића, са чије листе су и дошли на власт. Они нису ту да служе народу Гроцке, већ да искористе тренутак за себе, мислећи да је име на гласачком листићу довољно да оправда сваки пропуст.
На крају, остаје нам само да се сетимо једне старе мудрости која савршено описује овакву врсту власти: „Када се мали људи баце у велике сенке, то само значи да је сунце на заласку.“ А у нашој Гроцкој, сунце већ опасно дуго залази. Питање је само имамо ли снаге да дочекамо ново јутро.
Жељко Маторчевић
Насловна: Илустрација- Жиг инфо/ вештачка интелигенција
