Србија — земља невиђених могућности, али не за све.

Наравно, мора се имати и мало среће у проналажењу ситуације да те неко примети и да схвати твоје квалитете. Да схвати да си потенцијал и да у себи носиш нешто што ће допринети да се неке ствари боље ураде и да се унапреди неко опште добро. Како време пролази, све је извесније да је обећана земља, не Америка, већ Србија.
.
Пише: Горан Пекарски
.

У Србији не мораш да имаш неки традиционално вреднован квалитет, већ је потребно да познајеш некога и да си на дохват руке. Треба бити у видокругу када се постави питање: „Да ли имамо некога?“ Наравно, искуство у последње време нас је научило да је за Србију потребно да имаш неке другачије „квалитете“, а још је боље ако их уопште и немаш.

Овде је потребно одсуство позитивних, али и присуство кластера негативних особина да би једна индивидуа постала „неко“. Ко је гледао серију „Јужни ветар“, имао је прилику да види сцену у којој „Црвени“ каже Марашу како Мараш није довољно глуп и како није довољно алав да би могао да се ослони на њега. Та реченица, та констатација, кључ је српског кадрирања. Такав ЦВ је потребан. То се тражи. Потребно је бити у довољној мери глуп да не видиш шта се ради око тебе и шта те чека сутра, а притом треба бити довољно алав да узимаш све што можеш и што ти се дозволи, да би систем, одозго, опстао. Глава треба да ти је празна – да не размишљаш, уши велике – да чујеш, зуби искежени – да гризеш, а шаке огромне – да грабиш. То су референце многих експонената владајуће красте.

Можда ја грешим, али када чујем министра како председнику, на презентацији роботике, у обраћању пред новинарима, употреби реч „надркамо“, или када чујем да се министар пољопривреде хвали да производимо више млека него што увозимо, али и како кука да нам је производња млека већа од онога што држава откупљује и да препоручује смањење исхране крава како би се смањио принос млека, доводим у сумњу могућност своје грешке. Није ни за трен рекао да ћемо смањити увоз јер имамо домаће, него да смањимо домаће да бисмо увозили туђе. Није му на памет пало да од домаћег млека можемо правити сир, кајмак, павлаку, па да извозимо готов производ, него – хајде, краве на дијету. Тужно је гледати председницу Скупштине, бившу премијерку, како нас убеђује да је Србија прва по повећању „квалитета“ живота пензионера и како су нам и номинално и процентуално пензије енормно повећане и да су довољне да „покрију квалитет трошкова живота“. Због ових и оваквих функционера, а има их још много, Србија је одавно упала у стагнацију и кренула је стрмоглаво надоле. Њима је препоручено, и дозвољено, да привлаче пажњу својим „стјупидарним“ изјавама, док тамо иза… каравани пролазе. Циљ је да се ми бавимо тим бледим и интелектуално маргиналним јединкама и да заборавимо на све оно што нас као државу и као народ слаби.

Тај паразитски систем, праћен самохвалећим маркетингом, црпи нам снагу. Слаби нас. Систематски нас глође изнутра, али нам не може појести свест и понос. Не може нас лишити осећаја за правдољубивост и враћање традиционалним друштвеним вредностима. Не може нам растурати породице и затрпавати нас неким новим измишљотинама. Може овако, да проба, али све је то временски ограничено. Овде још има свесних и интелигентних и не може им се одузети жеља за нормалним животом.

Сада је јасно да Америка није дом храбрих, него је то Србија. Треба бити храбар и живети у овом систему.

Онај ко нас је клео, није клео узалуд, а онај који их је бирао и довео, није ни мало забушавао. Дао је све од себе.

Аутор:

Горан Пекарски

Колумниста, новинар. Народни посланик у два мандата.

See author's posts