Među onima koji su podržali Simonovića našle su se pretežno starije osobe, koje je doveo predsednik udruženja penzionera iz Vrčina koji je izjavio da je za njega Simonović najbolji predsednik ikada u istoriji Grocke, kao i da mu je dao 250 000 dinara koje je iskoristio. Pre toga, video sam Stekića (inače mog teču), ranom zorom kako obleće oko Drugog osnovnog suda u Katanićevoj. Kada sam ga upitao: „Pa gde si tečo, da li si i ti to došao da podržiš ovog „palikuću“ Simonovića?“, kratko mi je odgovorio da on tu samo šeta, ne zna šta se dešava u sudu.
Međutim, na spratu na kojem se suđenje održavalo prvog kojeg sam ugledao kao podršku „Palikući“, bio je moj teča.
Suđenje je opstruirano i odloženo, a moj teča je bio najglasniji u povorci koja je ispratila Simonovića do automobila.
Nešto više od dve godine od spornog događaja, kao i od donošenja prvostepene presude, Dragoljub Simonović je osuđen kao nalogodavac za paljenje kuće kolege Jovanovića, teča je i dalje prisutan u prvim redovima u Grockoj.
Na zatvaranju 53. Gročanskih svečanosti u samom „džet setu“ našao se i moj teča. Ruku na srce, teča mi se uredno javlja i ja ga otpozdravljam, ali zašto je tu bio, nemam pojma, niti me je zanimalo.
Sedeo je moj teča tik uz predstavnike vlasti GO Grocka. Međutim, nije on kriv što je bio tu, niti je jedini „teča“ od onih koji su tapšali Simonoviću.
Nažalost, kadriranje u Grockoj u poslednjem periodu je isti kao i za vreme Dragoljuba Simonovića. Jedina razlika je u tome što Simonović više nije fizički prisutan. Ali su zato prisutne „teče“ koji su do juče tapšali, sada već prvostepeno optuženom Simonoviću.
Zbog teče i ostalih, ostaće mi u pamćenju kada se okupljalo dvadesetak hiljada ljudi iz okoline, Zaklopače, Smedereva, Begaljice. Gastarbajteri su uvek bili glavni gosti. Za Svetog Iliju obavezno uzimaju odmor i iz Austrije, Švedske ili Francuske, luksuznim automobilima, pravo za vašar u Grocku. Obavezno je bilo da se pod šator uz izazovne pevačice padaju u sevdah ili ih kite „dojč markama“. Pored, već od ujutru postavljenih šatri (nikako – šatora!), vrtela se jagnjad i prasad na ražnju a muzikanti se polako pripremali za noćni maraton.
Tu, negde predveče, znali smo kao klinci da se prišunjamo, ne bi’ li iskukumavčili na neku foru da umočimo komad seljačkog ‘leba u pleK ispod ražnja (ma, imali smo mi to i kod kuće, al’ deca k’o deca – ono je slađe!) A ispod šatre vidimo oooogromnu violinu pored muzikanata! Ustadoše ljudi i jedan od njih uze ono čudo u ruke! U drugoj ruci drži nešto nalik na drvene rašlje i u njima parče žice načičkano praporcima, pa udri! Kad je počelo – um-ca, um-ca, stomak i bubrezi počeše da lutaju po telu! Kakva harmonika, kakvo ćemane, OVO je TO! I, to samo TRI žice! Drma ono šatorsko krilo k’o da duva košava! I naši a i gastarbajteri su to obožavali. Da, takvi su bili vašari, gotovo u čitavoj Srbiji, a narod srećan.
Međutim, prolazilo je vreme, vašari se pretvorili u kojekakve „teče“. Poljoprivrednici postali siromašan sloj, jedva preživljavaju. A gastarbajteri nikako ne dolaze. Ove godine na Ilindanskom vašaru nije bilo ni šatre sa uživom muzikom! Apsolutno ni jedne! Para ima itekako za razne pevaljke, pevačice, koji će, kao uveseliti nesrećan narod. Narod koji nema više ni za ono umakanje za u pLek ispod ražnja (jer nema ni za leba). Bitno je da je potrošeno 5, 7 miliona uz obaveznu naplatu parkinga..
Da bi vašar bio potpun ove godine, mislim da su trebali da na video-bimu stalno ponavljaju ovaj snimak:
Treba podsetiti narod koje glavni, a naslovna fotografija ovog teksta, trebalo bi da bude na bilbordima uz poziv na ovogodišnje svečanosti.
Željko Matorčević
