Zovu ljudi, arlauču. Prosto ih ne razumeš od nekog bolnog arlauka. Kažu uzima im Sima od zaostalih plata u JKP-u i ostalim preduzećima dobar deo.
I od plate je ista situacija. Kažu da im je tako rekao, jer im treba za njega i svedoke.Idu izbori. Kažu arlauci da oni ne smeju da se suprostave, prete im na radnom mestu na kojem se danas nalaze da će ostati bez posla. Arlauču li , arlauču…
Jedva im arlauk zaustaviš, daš im reč utehe, kažeš im da njih ima puno takvih i da treba da javno nastupe i da o tome progovore… A onda, nastaje čudna tišina. Arlauci postaju toliko tihi.. Prate ih samo uzdasi…
Ne znam, ne mogu, plašim se.. Šta da radim, moraću tako… Eto tako se završe ti arlauci.
Nakon svega zapitam sebe da li smo mi to normalan narod?! Gde su one vekovne pripovetke počev od Kosova ravnog, preko turskog zuluma, balkanskih ratova, prvog i drugog Svetkog rata? Gde su oni silni junaci, što ni devedeseih ne daše da ih gaze, već uzeše puške u ruke! Gde su silni borci, gde su junaci… Prevrću li nam se dedovi po groblju?
Ne znam za te što arlauču, ali ja ne bi mogao da spavam. Grizla bi me savest prema precima, prema budućim pokoljenima. Naši su bili u stanju da za mnogo banalnije stvari, ako treba, izginu! I uvek su se borili za slobodu.
Kratko i jasno:
Treba Sima i njegovi svedoci da vam što više karaju žene, majke, ćerke, sinove. Treba da im i uši izvuku. Treba da pokažu njima kakvog oca, dedu, majku, sina ili ćerku imaju kad puštaju da ih tako lako nasamari. Pritom oni ni prstom da mrdnu.
P.S u tekstu je korišćena stara srpska reč „karati“. Međutim shodno situaciji ja bih ovakvim što arlauču poručio sledeću pesmu, da uživaju u njoj i pevuše dok im to rade:
18+
Željko Matorčević
