Винча: 7.000 година цивилизације, и хрпа смећа поред
Постоји место у општини Гроцка које би, у свакој нормалној земљи, представљало круну националног поноса. Место које доказује да је на овим просторима цивилизација цветала пре него што је велики део света знао шта је то цивилизација.
Место о коме би туристи путовали са свих крајева света, фотографисали га, проучавали, дивили му се.
.
Пише: Жељко Маторчевић
.
То место је Бело брдо у Винчи. Археолошко налазиште које сведочи о Винчанској култури — једној од најстаријих и најразвијенијих праисторијских култура у Европи, старој преко 7.000 година. Људи су овде имали организовано друштво, металургију, протописмо. Имали су више него многи народи и хиљаде година касније.
А шта имамо данас? Имамо смеће. Гомиле смећа.
Флаше, лименке, кесе, отпад разбацан по кеју. Преплуњене корпе које нико не празни. Ђубре које лежи уз саму ограду налазишта — дословно тле испод кога спавају наши преци и њихова историја. Ако нека слика може да каже хиљаду речи, онда слике из Винче говоре нешто далеко горе: говоре да нам је свеједно.
Наши преци су градили без бетонских мешалица. Ми не можемо да очистимо шеталиште.
Да је ово у Француској, Грчкој, Италији — па чак и у земљама са далеко скромнијом историјом — ово налазиште би се блистало. Улагало би се у инфраструктуру, у промоцију, у туризам. Чистило би се сваки дан. Постојао би понос. Постојало би свесно неговање онога чиме можете да кажете: ми смо одавде и поносни смо на то.
Уместо тога, добили смо тихо, суморно предавање. Предавање које нико није потписао, али сви потврђују — сваком лименком коју баце поред корпе, а не у њу.
Али немојмо се заваравати. Прљавштина коју видимо на тим сликама није само производ нечијег лошег васпитања. То је производ потпуног институционалног пораза. Ко је одговоран?
Постоји Центар за културу Гроцка. Постоје кустоси. Постоје директори и директорке на примањима која нису за потценити. Постоји читав апарат људи и институција чији је посао — између осталог — да се брину о овом месту. Па морам да питам, директно и гласно: шта је тај апарат урадио? Да ли је неко написао допис? Да ли је неко пријавио надлежнима? Да ли је неко уопште изашао на терен, видео ово стање и рекао — довољно?
Или је и ту владао исти онај прозирни филм навике? Исто оно колективно слепило које смо сви помало усавршили?
Знам шта ће неко рећи: „То је ЈКП Еко Гроцка, то је Управа за заштиту животне средине, то је општина, то је…“ И тако у круг. Лавиринт надлежности у коме се истина изгуби, одговорност раствори, а смеће остане. Сви су надлежни и нико није одговоран. То је управни модел усавршен до перфекције.
Мене не занима ко је чији посао. Мене занима резултат. А резултат је — ово.
Власт нас свакодневно упозорава на обојене револуције, на орхестрирано рушење из иностранства, на непријатеље државе. Јако. Али док се они боре против невидљивих непријатеља споља, Винча пропада изнутра. Тихо, постепено, без драматике. Само мало по мало, под наслагама нашег сопственог небриге.
Никакав странац нас није уништио на Белом брду. Уништили смо се сами. Лименком по лименком. Ћутањем по ћутању.
И знате шта је најтужније у свему овоме? Не то да постоји смеће — смеће постоји свуда, то је борба са којом се суочавају сви. Најтужније је то да не постоји бес. Не постоји реакција. Не постоји онај здрав, пламени однос грађана према свом наслеђу. Прошетали смо, видели гомилу ђубрета поред улаза у налазиште старо седам миленијума, и… наставили даље.
Можда је то права мера нашег друштва. Не колико градимо. Него колико нам је стало до онога што је одавно изграђено.
Ја пишем ово и нисам сигуран да ли ме је срамота или ме је жао. Вероватно и једно и друго. Срамота, јер кад неком кажеш да си из Гроцке и он потражи Винчу на интернету — а потражи — боље да не нађе ове слике. А жао, јер налазиште заслужује бољи народ. Или барем — народ кога је мало, само мало — срамота.
Дижем глас. Не зато што мислим да ће овај текст решити проблем. Него зато што ћутање јесте савршен сауговорник небриге. И зато што постоји разлика између народа који зна шта има и народа који је то заборавио.
Ми смо заборавили. Ма, горе — ми смо заспали.
✦
„Ко не поштује своје, туђе неће добити.“
— народна пословица
Аутор:
