Сећам се једне реченице која ми је својевремено стигла, док смо као новинари истраживали имовинску карту тадашњег председника Општине Гроцка, Драгољуба Симоновића. Гласила је отприлике овако: „Нећете ви њега никада склонити са места председника Гроцке, уколико му не пронађете нешто што је украо, а није поделио с вођом. Ово што истражујете, а што је пријавио, узалуд пишете“.
Та порука, цинична али болно тачна, одзвања и данас, можда јаче него икад. Симоновић је, истина, завршио у затвору. Али не због имовине коју је гомилао, већ зато што је прекорачио границу коју чак ни овакав систем није могао да игнорише. Запаљена кућа новинара Милана Јовановића постала је симбол бруталности локалних моћника, али и мрља на образу власти која их је створила и штитила. Тек када је притисак постао превелик, када су европски званичници почели да постављају непријатна питања, тек тада је систем пустио Симоновића низ воду. Не зато што је постао мање њихов, већ зато што је постао превелики терет. Председник Вучић га је дуго и упорно бранио, релативизовао случај, све док није схватио да му одбрана наноси већу политичку штету него корист.
Данас, неколико година касније, гледамо веома сличан сценарио, само на већој позорници. Пад надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, трагедија која је однела 16 живота, покренуо је лавину хапшења. Падају министри, високи функционери, људи из самог врха система. На први поглед, рекло би се – правна држава коначно ради свој посао.
Али, шта чујемо од председника и провладиних медија? Исту песму. То није борба против корупције, већ „тужилачки државни удар“. То није истрага одговорности за људске жртве, већ напад на државу и на самог председника. Поново се активира познати механизам одбране: свако ко дирне у „наше“ људе, заправо напада вођу и стабилност Србије.
Образац је застрашујуће јасан. И у случају Симоновића и у случају новосадске трагедије, проблем није у чињеници да је неко чинио злодела, крао или био одговоран за катастрофалне пропусте. Проблем настаје тек када та дела изађу на видело и када их је немогуће сакрити. Све до тада, систем их толерише, па чак и подстиче, све док се поштује онај неписани закон са почетка текста – док се плен дели са ким треба.
Одбрана Симоновића трајала је док није изгорела кућа и док Европа није закуцала на врата. Колико дуго ће трајати одбрана одговорних за Нови Сад? Можда док притисак јавности не постане толико снажан да се више не може игнорисати. Можда док нека нова, већа „надстрешница“ не падне и не оголи сву трулеж система до краја.
Ова хапшења, представљена као „државни удар“, заправо су панична реакција система који губи контролу. Када тужилаштво ради свој посао, то се проглашава пучем. Када новинари раде свој посао, пале им се куће. Порука је увек иста: институције треба да ћуте, јавност треба да ћути. Само вођа сме да говори.
Али, као што је случај Симоновић показао, ничија заштита није вечна. Истина, спора и често болна, на крају ипак пронађе пут. Питање је само колико ћемо спаљених кућа и срушених надстрешница морати да преживимо док се то не догоди. И хоће ли, када се то деси, ико остати да подели плен или ће се све урушити заједно са вођом.
Жељко Маторчевић
Насловна: Илустрација: Жиг инфо/ вештачка интелигенција
