Te ’99, dok su bombe praštale po narodu, tadašnji načelnik Generalštaba (čuven po tome što je na prvom pojavljivanju u Hagu, baš onako vojnički i dostojanstveno, zakukao da su obroci ko za vrapce, a ne za generale), običavao je da svakodnevno vodi teški boj sa mešanim mesom kod zemljaka u jednoj poznatoj beogradskoj kafani.
Sve dok gazda kafane, inače poznat po oštrom jeziku, koji nikog ne brenuje, nije zapitao dokle zemljak general misli da trpi Miloševića i njegovu jalovu taktiku „uskurči se, pa na sve pristani“.
– Pa, šta da radim – slegnuo je ramenima general, taman uhvaćen između bele vešalice i ražnjića.
– Puč, majku vam vašu oficirsku! Puč! – razdrao se Kare, a general je pokupio familiju i više ga ta kafana nije videla.
Gde nestadoše oni negdašnji oficiri, pa i ovi posleratni, komunistički? Jesu nosili titovku i na njoj petokraku, ali opet, tinjao je u njima neki ponos, pa i inat svojstven slavnim prethodnicima iz onih pravih, srpskih ratova.
U Šapcu beše neki kapetan Drobnjak, Srbenda iz Crne Gore, koji je malo-malo pa dobijao zabranu napredovanja, zbog poganog jezika.
– U vreme Informbiroa, provokator svrati do komšije na čašicu rakije, kako je nekad bio red – priča kapetan u gluvo doba, uz mastiku zaplenjenu na prijavnici od grešnog makedonskog Šiptara. – Pa ga priupita: je li, časti ti, šta ti misliš o Starom?
– J..o mu pas mater! – drekne komšija.
– A, što more? – pita ovaj dalje, a sve trlja ruke.
– Kako što?! Mojoj braći sva imovina, a mene šupalj nos do očiju!
– Ama, ne pitam te za tvog starog, avetinjo, no za druga Tita!
– Aaaaa, za njega… Pa što ga zoveš Stari, nije ti valjda j..o mater!
Mi, prosta vojska, smijuljimo se krišom, a kapetan grohotom, pa sve ponavlja – „ahahhahah, je l’ ti j..o mater!“
A, šta danas imamo od slavnog oficirskog kora? Šaku bašibozuka zalutalog u uniformu, ljude bez časti koji stoje ko usrani golubovi pred uzurpatorom.
Zamislite jednog, Bože me prosti, vojvodu Mišića kako stoji pred Pašićem upišan od straha da li će biti smenjen ili će i dalje dobijati debelu državnu platu. Probajte da u nekom bunilu vidite Mišića kako pokorno salutira i po naređenju kralja Aleksandra, megalomana i sumanutog jugoidealiste, povlači svoju prethodnu odluku, svestan da kraljev nalog znači potpunu propast?
– Danas samo Ja odgovaram, oni će drugi dan – smeška se On, a smeškaju se i miševi sa epoletama, srećni što ih je mimoišao gnev Svedržitelja.
On je sa vaskršnjim jajima došao u Batajnicu, da, da, baš u tu bazu odakle su pilot Omer Mehić i ekipa poleteli u smrt, po naređenju Njegovih ministara. Pa su, taj isti pilot i njegova ekipa, posthumno odlikovani Medaljom alkoholičara prvog reda, Ordenom nesposobne budale sa mačevima i Lentom krivca za šest smrti najvišeg ranga.
Koga ćete vi kukavci jednog dana da branite, kad ni sebe ne smete? Druga-heroja su vam oblatili, i njegovu porodicu ocrnili, šta mislite, jadovi, da vas čeka jednog dana? Podiže glas šaka penzionisanih vazduhoplovaca, pa i ona utihnu zatrpana salvama laži i baražnom vatrom bezočne naPRDne propagande, potpomognute takozvanom komisijom koja je sebi kupila kartu za pakao, u jednom pravcu. Istina je streljana bez suđenja. Omer Mehić je zakopan na đubrištu, kao pas, ispraćen užasnom ćutnjom kolega i pretpostavljenih.
Srpska vojsko, kukala ti majka… Mene je sramota, kako je tebi?
Milan Jovanović, Vesti
