Затишје пред буру: Кад народ заћути, власт треба да дрхти

Нешто се чудно дешава у нашој општини Гроцка, а богами, ништа мање чудно није ни у остатку Србије.

Наступила је нека тешка тишина, нека летаргија која се може сећи ножем. Колико год се ова власт трудила да врши пресију, да притиска, да затеже – нешто им не иде. Шрафови су проклизали. Баш та ћутња, та неприродна мирноћа, постаје њихова највећа ноћна мора.

.
Пише: Жељко Маторчевић

С друге стране, не можемо занемарити енергију коју су нам дали студенти. Они су својим протестима, својом младошћу, упалили светло у овом мраку и, чини се, раскрчили пут чак и опозицији. Омогућили су им да се, напокон, мало консолидују, удруже и крену нешто конкретно да чине. Тај ветар у леђа се осећа, иако власт покушава да затвори све прозоре.

Али, оно што највише боде очи јесте промена код оних „највернијих“. Приметно је да и најтврдокорнији поштоваоци Александра Вучића, они најстарији наши суграђани, некако све мање имају поверења у њега. Њихови погледи су све чешће упрти у празан новчаник него у екран телевизора. Када на то додамо и чињеницу да Вучић још увек не расписује изборе, чак је и обичном лаику јасно – његова владавина је у константном, незаустављивом паду. Тешко да ће се од овога опоравити и поново бити онај неприкосновени „вољени вођа“. Мит се круни.

А она ћутња коју сам навео на почетку? Она је најсигурнији знак да је све ово само затишје пред буну.

Сетимо се наше историје, она је најбоља учитељица, иако смо ми често лоши ђаци. „Шта ради народ?“, упитао је својевремено кнез Милош Обреновић своје доушнике. „Буни се, кнеже“, одговарају му. „Стежи!“, нареди кнез без размишљања. Прође неко време, а мудри Милош поново упита: „Шта ради народ сада?“. „Ћути, кнеже. Нико глас да пусти“, одговорише му. „Попуштај!“, хитно заповеди Обреновић.

Кнез је знао кад је доста. Данас, Вучић све и да хоће да попусти – а то не чини – све му је узалудно. Превише је било „ја, па ја“, превише бахатости, и то му се сада као бумеранг обија о главу. Кад се пређе граница, повратка нема.

А да се вратимо ми у наше двориште, на наш локал, на подручје ГО Гроцка. И код нас је велика, мучна ћутња. Али овде је она помешана са једном великом, поражавајућом навиком – навиком да се ништа не ради. Да смо дотакли дно и да смо једна од најгорих општина у Србији, више није став само нас из „Жиг инфа“ или опозиције; тога су сада свесни и мишљења су чак и окорели напредњаци у својим кулоарима.

Толико је у Гроцкој постало монотоно, да је вести све мање. Дешавања су се свела на статистичку грешку. Инвестиције? То је овде мисаона именица, оне су у слободном паду, баш као и рејтинг оних који нас воде. Сивило је прекрило Дунав, а ми смо постали таоци неспособности која се чак више и не труди да се сакрије.

Али, не заборавите, та монотонија није знак предаје. То је знак да се чаша прелила, само још нико није лупио шаком о сто.

За крај, оставићу вас са једном старом мудрошћу која најбоље описује овакве системе владавине и овакву ароганцију:

„Што се више пењеш, то је пад болнији, а што тише народ ћути, то ће громче да проговори.“