Ви ћете мени да газите зебру. Нисам је ја донео у Србију, по први пут у историји, да би је ту неки газили како им се ћефне.
Све је отишло до ђавола. Власт, са посебним потребама, осиона и дрска, остала је немоћна пред иновативним приступима грађанске непослушности. Средства се не бирају и није битно да ли је то пендрек по глави или реконструкција улице, а све да би се заплашили или онемогућили грађани да искажу своје незадовољство.
Док се ноћас испред Правног факултета малтретирају студенти, киње и приводе, само зато што имају своје мишљење и своје виђење живота у Србији, дотле се на Славији стружe асфалт како би се уклонио пешачки прелаз. Народ је научио да терет слободног исказивања незадовољства под социјалистичко-радикалском, читај напредњачком, влашћу мора да се истрпи преко леђа сваког појединца, али ово је први пут да се власт досетила да потроши велики новац како би доскочилa пешацима. Мала искра интелигенције у власти ометеној у владању.
Како сам написао, док на једном делу града поједини приглупи и полуписмени са визирима и штитовима, и некаквом инклузијом појачани пробисветима са стране, лупају палицама по интелигенцији и будућности Србије — на срећу, не раде то сви, јер има и међу њима велики број свесних и паметних, и исто тако незадовољних — дотле се напресно на другој страни бришу пешачки прелази користећи се свом могућом механизацијом и средствима. Јуче се неко сетио и предложио, а наравно — глупост се увек брзо прими међу будалама — како да се онемогући да грађани користе ту законом предвиђену могућност да се пређе улица: да се сви пешачки прелази избришу, и ево…
Код Славије ноћас машине изгребале асфалт заједно са пешачким прелазом и одмах поставиле нови асфалт. Заборавили су једно, а то је да је одлуком Градског секретаријата за саобраћај ово место додељено за прелаз пешака преко пешачког прелаза, и то што сада нема пешачког не значи да грађани не могу, на том месту, да пређу улицу. Знак није уклоњен јер је потребна измена одлуке. Могу и то дивљаци, на дивље, да ураде, али не могу да избришу све пешачке прелазе у граду. Шапић се није огласио, али он и онако није баш склон мисаоним стварима, па и не треба очекивати од њега неку искру памети, а и сувише је слаб и кукавица да би се уопште успротивио самовољи и бахатости врховног сујетника.
Дефинитивно се очекује доношење закона по којем ће свака памет, логика и интелектуално размишљање бити забрањено и строго санкционисано. У Србији се може само клањати и дивити лику и делу врховника и ту не сме бити ограничења. Свако мрштење или гадљив израз лица у близини слике великога, или поглед у страну док вољени држи говор, мора бити кажњено.
Србија — то је ОН!
Горан Пекарски
Фото: Друштвене мреже
