Београд, ту скоро, сцена из јавног превоза…Аутобус број 16, шест сати поподне, шпиц, сви се враћају кући, лудница…
Један од путника који удобно седе је црнац, неодређених година.
Аутобус стаје на стајалишту, улази жена, трудна је, што се лако види, носи пуне торбе, једна баба и још неколико људи.
Црнац, видевши трудну жену:
– Изволите, седите, љубазно јој, на солидном српском, нуди место и устаје.
У том тренутку аутобус креће, а она баба, видевши у магновењу слободно место, јурну на њега, одгурну трудну жену и брзо ускочи у столицу. И седи тако она, сва срећна што је „освојила“ празно место.
Црнац јој љубазно рече:
– „Опростите, али ја сам уступио место овој госпођи јер је трудна и изгледала је уморно. Мислим да се вама ништа лоше неће догодити ако још мало будете стајали, а њу пустите да седне.
На то баба одговара:
– Не знам из којег сте племена младићу, али овде, у овој цивилизованој земљи
уступа се место старим и болесним женама, а не младим и здравим!
Црнца је очигледно наљутила ова расистичка примедба па је лепо и изразито „љубазно“ одговорио старој госпођи:
– Не знам из којег сте села ви госпођо, али у мом се селу такве старе и заједљиве бабе једу за вечеру!
Кажу да је реакција у аутобусу била неописива…
(na dlanu)
