Шверцовање у градском превозу, упркос многим покушајима, није успела да реши ниједна градска власт у претходне две деценије, па данас више од половине путника не плаћа карту!
А како и када је све почело? Па чини се да је кључан био новембар 1996, када је укинута обавеза државних и друштвених предузећа да купују маркице (месечне претплатне карте) за своје запослене.
– Више од 50 одсто путника не плаћа превоз, па ГСП “Београд” има месечни губитак и до 200 милиона динара – обелоданио је градски менаџер Горан Весић прилично шокантан податак на седници Скупштине града, покушавши да оправда на тај начин усвојене промене којима се, између осталог, контролорима даје могућност да уручују прекршајне налоге.
Међутим, лако би могло да се деси да и овај покушај, као и многи пре, оде у историју и пре него што буде примењен.
А градске власти, како ова власт тако и многе пре ње, стварно су свашта покушавале да би натерале путнике да плаћају превоз: од увођења кондуктера у возила (превасходно у тролејбусима), уласка путника само на предња врата, ангажовања 1.000 контролора, “граничних контрола” које би задржавале возила и по десетак минута на ударним станицама, преко заједничких патрола контролора и комуналних полицајаца, обавезног валидирања свих врста карата…
Баш као што су се с временом мењали и сами контролори: прво су носили флуоресцентне прслуке како би били упозорење шверцерима, затим су носили мајице и јакне са натписима ГСП, “Бусплус” или једноставно “контрола”, да би последњих година задужили цивилке и покушавали на све начине да остану тајновити, вешто кријући по торбама своје апарате за проверу карата.
