Станаре једне улице близу Кошутњака ујединио је времешни шарени мешанац. Пас Оги годинама чека да се његов господар врати из затвора.
Комшије брину о њему и хране га. Сви се подједнако интересују за његову судбину. Деца из комшилука га обожавају и играју се са њим, пише Политика.
Оги је добронамеран пас. Никоме не чини зло. Сваки дан је на улици и гледа у правцу у ком је последњи пут видео газду како одлази. Иако се тај човек више не појављује, верни пас и даље ради исту ствар сваки дан. А чува му и празну кућу – каже један од комшија и додаје да је Огијев власник већ неколико година у затвору.
О разлогу његовог хапшења не жели да говори. Сећа се дана када је дошла полиција и када се он мирно предао. Од тада нема информације о њему.
Сећа се и дана када је комшија на улици нашао мало, напуштено штене. Удомио га је и одгојио, дресирао. Викендима су заједно ишли у шетње, по петнаестак километара. Сваког јутра, Оги га је испраћао до улице. Његов власник је колима одлазио на посао, а на повратку, у улици га је чекао пас. И тако сваки дан. И данас. После толико година раздвојености.
Буде ми га жао, нарочито зими. Кад изађем у двориште по дрва, видим он стоји. И кад дува и кад веје. А ноћу, шћућури се испод неког аута, види се само као нека бела тачка. Али постојаност те тачке никако да окопни – каже комшија који сваког дана храни Огија, чија оданост подсећа на причу у Хачику, највернијем псу у историји Јапана.
Професора токијског универзитета његов пас је сваког дана испраћао и дочекивао са посла на железничкој станици. Једног дана, Хачико је дочекао воз, али његов власник није изашао. Професор је на радном месту преминуо од можданог удара. Пас га је, из дана у дан, чекао на станици. И тако десет година.
Сваке вечери је долазио у исто време, тачно када је воз стизао на станицу. Једне новине објавиле су чланак о њему. Прича о Хачику брзо се проширила по читавом Јапану. Његова верност је импресионирала Јапанце. Подигли су му споменик.
Хачико је умро на станици, чекајући свог господара. Срце и поверење није до краја поверио никоме, иако су многи желели да удоме тако славног пса.
На Огија нико не намерава да положи право, али је добродошао у сваком дворишту у крају. А у близини је и Кошутњак, па понекад, кад жели да се осами, нестане у парку. Али, увек се брзо врати у улицу. Са истом надом.
(Politika)
