Када путници угледају Зорана Јовановића (36) за воланом аутобуса 31, посумњају да су Марко Луис, Јала Брат и Љубиша Прелетачевић Бели баталили музику и политику, па ранораниоци трљају очи да виде двапут да ли је нека шала у питању.
Дуга брада, викинг фризура, прстење на руци, црвене старке и карирана кошуља издвајају Зорана изгледом од његових колега. Мешање са познатим личностима на основу изгледа му је чудно. Како каже, не примећује баш толику сличност да би му људи, највише на Фејсбуку, честитали на одличној синоћној журци.
– Са Белим је стварно очигледно да не личимо толико, донекле само фризура. Схватио сам да је враг однео шалу, кад сам видео да људи гледају у мене и шапућу да ли сам ја Јала Брат и да су озбиљни. Нисам знао ко је док га нисам изгуглао. Са Марком Луисом кад ме мешају ми је океј он ми је некако музички блискији – открива Зоран.
Можда ћете помислити да овај младић тешко може да одоли да путницима приушти и неки добар ритам, али његова оригиналност ипак се огледа само у одећи.
– Нисам хтео да људима намећем свој музички укус. Што би неко морао да слуша “Канду, Коџу и Небојшу” ако не воли. Ја исто могу да слушам народњаке, али кад је време и место – сматра Зоран, на жалост неких студената који су остали ускраћени и опуштајућег омиљеног му џеза на путу на испит…
Младалачког стила, уредан и без униформе, у доброј форми с обзиром на то да је редован у теретани, уклапа се са путницима “тридесет кеца”, аутобуса у којем много људи путује на факултете и у школе. Ипак, има и старијих који се упуте на Калемегдан и такође им је допадљив.
– Возим на линији за студенте, али има доста пензионера. Неки погледају, неки намигну, неки питају за препарате за браду. Испричам се с људима. Поздрављају ме и бакице и поклањају ми чоколадице. Мислио сам да ће имати неки отпор према мени, али доживљавају ме позитивно – поносан је он, а то потврђују две кинеске туристкњије које се нису либиле да приђу док причамо да им објасни како да дођу до хотела.
Такве ситнице му улепшавају дан и посао, а он се труди да своју енергију шири даље.
– Пре неки дан пришла ми је девојка и питала да ли сам гледао “Патерсона”, филм о возачу аутобуса, и каже ми да сам јој ја био прва асоцијација на њега. Мени је то било довољно да ми цео дан осмех буде на лицу. Верујем да се лепо расположење шири даље, да људи осећају моју енргију и шире, коју сам ја добио на поклон од те девојке – каже Зоран.
Вози већ десет година, а само неколико пута је обукао униформу.
– Ако бих баш морао, носио бих униформу, али не бих волео никако. Не волим шаблоне. Добијали смо униформе, морали смо па сам је „подносио“. Обукао сам је двапут у животу, на црвене старке – искрен је Зоран.
Колега Радомир радије у униформи
Док се Зоран пријатније осећа „у свом фазону“, има и колега са опречним мишљењем, старог кова, као што је Радомир Гордић (52), возач на линији 552.
– Приватно не носим униформу и одело, али на послу је друга ствар. Људи другачије реагују, задовољни су и одушевљени када ме виде, кажу да им уливам поверење – сматра овај возач.
Милена Родић Блиц
