Док се испред монументалне грађевине старе Железничке станице Београд уздиже мегаломански споменик Стефану Немањи, оно што се иза ње налази, у најмању руку представља оличење немара и небриге, сматрају Данасови саговорници.
И док цела јавност зна за ругло око кога се, осим смрада, шире и токсини, никоме није јасно у чијој тачно „својини“ лежи ова дивља депонија.
Како Министарство културе и информисања објашњава, Република Србија нема никакве везе са простором око Железничке станице, а сметлиште остаје где јесте, као засебна територија отцепљена од Београда.
Са друге стране, оно што засигурно знамо, јесте да Београд на води константно добија нове станове, ширећи се обалама Саве.
Зоран Алимпић, члан Градске изборне комисије (ГИК), подсећа да је једно од „образложења“ СНС-а за градњу Београда на води, то да се на на тадашњој Главној железничкој станици налазе змије и пацови. Ипак, осврћући се на депонију која се у међувремену претворила у огромно ђубриште, каже да је сада још горе него што је било.
– Није тајна да је простор Београда на води екстериторијалан, а изгледа да га је наша држава уступила извесном арапском тајкуну Мухамеду Алабару, те да је он надлежан. Ако није надлежан Град, није надлежна Република, надлежан је ваљда онај коме је простор дат. И док се жалимо на Косово, што нам одузимају део територије, део центра Београда дали смо фирми из Абу Дабија, под чудним условима – и они тамо газдују, казао је Алимпић.
Мистерија и недодирљивост
Он додаје да се Србија сада тамо ништа не пита, али и да су многи потези „мистични “ и потпуно непознати.
– Не зна се ко гради зграде, ко одобрава пројекте, ко усваја урбанистичке планове. То Град Београд уопште за овај део не ради. Он је извесним законом територија издвојена из правног система Србије и дата на коришћење Мухамеду Алабару, напомиње Данасов саговорник.
Мишљења је да би домаћи инвеститор, ако би направио такву депонију усред града, био кажњен, додајући да је овај, из неког разлога, недодирљив.
– Појава коришћења било које површине која није под неким надзором, и која делује као згодна да се искористи за депоновање различитих врста отпада је наша бољка, која траје и која никако не може да се реши. Оно што ту забрињава је да таквих ситуација има доста, и да је постало стална појава практично свуда по граду, коментарише Дејан Лекић, члан Националне еколошке асоцијације (НЕА).
Као занимљиво примећује да особа која је добила простор иза железничке станице на управу од Града Београда, није ни на који начин реаговала.
– Ту су долазили камиони са ђубретом, нису људи доносили отпад у рукама и бацали. Некакав прилаз томе постоји. Са друге стране, други део Београда на води је сасвим лепо изграђен и чист. Верујем да ту има чувара и да су градилишта обезбеђена. Депонија иза зграде станице представља класичан пример немара и незаинтересованости. То није комшијски плац, већ практично центар Београда, подсећа Лекић, додајући да верује да је цела ситуација ипак последица неког пропуста у разумевању.
Део града „препуштен на управљање“
Наглашава да се поменута површина налази на територији Града Београда и коме год да је уступљена на коришћење или изградњу није сигурно уступљена да би се правила депонија.
– Коме год да је уступљено – не може на том месту да прави дивљу депонију. То коме је уступљен простор представља мистерију за све, али колико ја знам, цео тај део дат је предузећу „Београд на води“. Не знам ни каква је врста уговора склопљена, а колико се сећам, он никада није објављен. Знамо колико је учешће наше земље а колико инвеститора, али не знамо како изгледа уговор, упозорава наш саговорник.
Кључно питање које сматра да треба поставити јесте – „шта значи ‘препуштено на управљање’?“.
– Све и да је уступљено, није уступљено за прављење депоније. Самим тим, тај коме је уступљено, морао је да заштити површину, односно требало је да се очисти отпад и да се забрани приступ те спречи даље бацање ђубрета, закључује Лекић.
