Живим у Винчи већ 30 година, такорећи цео свој живот. Међутим, игром случаја сам се преселио на Коњарник (који се налази на 10-ак километара од мог дома у Винчи), тако да сам некада у овај део града долазио чак и бициклом када је лепо време.
Сада када овде на Коњарнику станујем, одем каткад до Винче да обиђем родбину и пријатеље. Седнем на 307 и за мање од пола сата сам у Винчи. Није далеко. Међутим, почињем да примећујем ствари које нисам раније примећивао када сам живео ту.
Једном приликом док сам шетао Винчом, имао сам некакав папирић у руци који сам упорно држао у нади да ћу да га бацим у прву канту за ђубре када наиђем на њу. Једноставно, тако сам навикао да радим од када живим на Коњарнику. Схватио сам да на канту нећу никада наићи, да се налазим у мом родном селу где је канта мисаона именица, и да се папирићи бацају по улици, јер очигледно је да је то данас одраз „Винчанске културе“.
Шетајући даље главном улицом видим стару школу која је орунула и пропада. Како чујем ту се сада налази одељење Музичке школе и одржавају се пробе КУД-а. Али опет, могло би то мало боље да изгледа и да можда има шири асортиман када је у питању развој културе, узевши у обзир чињеницу да се у близини налази и археолошко налазиште на коме ништа није рађено од кад знам за себе.
Болечица и њени потоци и даље смрде и и даље су плутајуће канализације на отвореном, зелене површине и тротоари су и даље прљави, воде и даље често има па нема, и сви остали пратећи и већ добро познати проблеми који прате Винчи и остала грочанска села и насеља.
Знам, многи ће прокоментарисати да ми је лако да све то коментаришем када више не живим ту, али пре него што то буду рекли желим да им поручим ово:
Док сам живео у Винчи направио сам пројекат који би очистио Винчу и сва околна насеља, али пројекат није одобрен од стране општине; у старој школи сам држао драмску секцију како би подигао ниво културе у селу; довео сам разне новинаре који су писали и извештавали о археолошком налазишту и осталим проблемима Винче; спровео сам петицији у којој се затраживао бољи квалитет и квантитет воде за целу општину; у секретирајтру за заштиту животне средине сам причао са надлежнима за пратеће комуналне проблеме, али очигледно да нисам био интересантан јер сам долазио испред грађана, а не испред партије; спровео сам неколико хуманитарних акција, од помоћи социјално угрожених лица до помоћи самохраним родитељима; итд.
Дакле, све те проблеме сам примећивао и раније и покушавао да их решим; а сада примећујем да нема више кога то брине. Једноставно наш народ („винчански“) ће и даље викати да му је лоше, да воде нема, да керови развлаче кесе по селу сваког петка (јер се тад износи смеће, а овај камион много мали па не могу да стану све кесе), да се по селу ништа не дешава, да Болечица није као што је некада била, да је Ошљански поток уништила депонија, да је скела продата па ће сад цена бити 3 пута скупља, да је Поп средио Цркву а није њих питао, и све тако по већ познатом сценарију…
Поручио бих мојим Винчанима следеће:
Драги народе „винчански“ имаш три опције:
- Не кукај толико, губиш време, удружујте се и решавај те проблеме;
- Пази шта заокружујеш, зар не видиш да се историја понавља, а село изгледа као да је време стало;
- Затвори капију, да ти не изиђе кер из авлије, развући ће опет смеће по селу, петак је.
Поздраве из нормалне општине шаље вам,
Војкан Миленковић- заувек Винчанин.
