Житељи Карабурме, Вишњице, Вишњичке бање, Лешћа, Роспи ћуприје, Котежа, Борче, Сланаца, Миријева, Звездаре, а повремено и делова Палилуле и центра града у последњих месец дана и те како осећају како изгледа када гори највећа депонија у граду. Од дима и тешког мириса не могу да отворе прозоре, да изађу у шетњу, на њиву, у воћњак…
Ситуација се, како кажу надлежни, полако смирује, отворене ватре на отпаду нема, али и даље се на дубини од по двадесетак метара у утроби депоније пале метански чепови. Они изазивају дим који ветар разноси на различите стране.
На двадесетак мерних места стручњаци Градског завода за јавно здравље свакодневно контролишу квалитет ваздуха и присуство материја које могу да измере опремом коју имају. Резултати показују да нема прекорачења кад су у питању угљен-моноксид, азотни оксиди, сумпор-диоксид, суспендоване честице и приземни озон.
У овој институцији саветују суграђане, нарочито осетљиве особе са хроничним кардиоваскуларним и респираторним обољењима, старе, децу, труднице и дојиље да у случају појаве дима и непријатног мириса обавезно смање боравак на отвореном.
Према оценама стручњака, без обзира што је квалитет ваздуха у границама нормале, овај дим није безазлен. Како каже проф. др Иван Гржетић, декан Хемијског факултета, дим је врло сложен систем који чини низ различитих загађујућих супстанци.
– Те супстанце могу да буду обичне честице прашине које могу да садрже токсичне тешке метале, затим чађ са полицикличним ароматичним једињењима, а она су отровна и канцерогена. У тој чађи дешава се да се нађу и полихлорована једињења од којих су нека изразито канцерогене и мутагене супстанце које могу да утичу на развијање плода – објашњава Гржетић и истиче да токсичне тешке метале и чађ Градски завод за јавно здравље може да мери јер има опрему, али да у Србији нема лабораторије која може да мери диоксине и фуране, једињења која у том пламену на депонијама највише и настају.
– Они и у малим концентрацијама имају утицај на људско здравље. Због тога апелујем на наше надлежне да набаве опрему. Она јесте изузетно скупа. Пола милиона евра кошта машина која то може да мери, а и њено одржавање није уопште јефтино. Потребно је на годишњем нивоу издвојити и до 50.000 евра за ту сврху, али би била изузетно значајна за проверу квалитета животне средине. Надлежни у граду кажу да је за санацију депоније потребно око 300 милиона евра, па зар је онда много издвојити новца за једну овако важну лабораторију? – пита се Гржетић.
Он напомиње да Градски завод не греши када каже да су концентрације мерених супстанци безбедне, да су испод максимално дозвољених.
– Када се њихов ризик рачуна појединачно, потпуно су у праву. Али када се сви ти ризици супстанци, које се појављују у пожару на депонијама, тешки метали, диоксини, фурани… саберу, они прекораче максималну вредност и онда је то небезбедно за људе, а посебно за старије, децу, труднице, болесне… – прича Гржетић. Он није сигуран како ће се ова ситуација решити јер проблем на депонији постоји годинама.
А том проблематиком до сада се озбиљно није бавила ниједна власт. При формирању депоније још пре 40 година нико није консултовао стручњаке које ова земља и овај град имају. Депонија је грађена на отвореном, у близини Дунава и плодних ораница. Сада, нажалост, сви плаћамо оно што деценијама није урађено како треба.
Загађење које се тренутно јавља у ваздуху једна је прича, али се помало заборавља на такозвану процедну воду која се из депоније слива у Дунав, која је такође опасна и отровна.
– Срећа да је Дунав велика река и да велика количина воде протиче на месту где се та токсична течност улива па је знатно разреди. По закону та процедна вода би морала да иде у фабрику за пречишћавање, коју ми за сада на депонији немамо – напомиње Гржетић и истиче да ова депонија тражи једно комплексно решење.
Многи у граду се надају да ће проблем депоније у Винчи, најцрње еколошке тачке у Европи, почети да се решава од 13. јула када се отворе понуде компанија које желе да учествују у јавно-приватном партнерству у њеној санацији.
Бранка Васиљевић, Политика
